Стражилово

-јз 1!

К) вн-

— 8а чудо, рече сам собом, мепи је тај рукопис сасвим непознат. Па као да слућаше, е ће то писмо да му одгонене тајну, која га од синоћ пемирна држаше, попа натаче наочари, преломи журпо иечат и погледа радозпало на потпис. — Господе јаки, је л' могуће! повика спебљен: та то је нисмо од Сима Пупића! И иришавши ближе к прозору, убезекнути и дубоко тропути старац прочита на глас ово писамце: Врло поштовани тосиодин иоио! Полазећи јутрос за 'Грст са обичним теретом вина, не хтједох прије да се кренем, док вам не набавих и не опремих једну стварчицу, за коју знам чисто, да вам не ће жао бити, игго вам је послах. Немојте дакле гледати ко вам је шаље (Бог је један, и ако му се на двојаки начин молимо), него је примите као мајушан прилог том храму Божјем и 3'једно као биљег високог штовања и љубави, коју сам свагда према вашој особи гајио. Изволите примити моје ердачно поздравље. Ваш поксрни слуга Сгшо Пуаи%. Глас, да је римски пана у православље прешао, или да је Дум Бариша произведен за нравославпог владику, пе шћаше Марту тако изиенадити, као што је изнеиадише та четир ретка. — НТта наопако, викну згрожена: ришћанпн, на да нашој цркви дарове шаље! Бог с иама и аиђели божји, опо треба иатраг иослати, господин поно! И стари свештеник бијаше остао, што ио реку, као да си га врелом водом посуо. Није да он зазире од ,,ришћанског" дара, него човјек познаје предрасуде својијех иарохијана, иа се сирома' боји да му тај чудпи случај ие нобуии народ, да не отући стадо од иастира. Старац се почеша по глави. усие му се лагано размакоше, па ће бајаги као да то н.ега нимало ие буни: — Чудим ти се, бора ти, Марто, што збориш. Зар честит човјек пе остаје увијек честит, па ма ма које вјере био? Шта бисмо, без певол>е човјека вријеђали, ако Бога знаш? . . .

— Не кажем ја, да оп пије честит, но као мишљах . . . од њиховијех је . . . на се бојим, да се не би огријешили . . . А већ како ви речете, господип ноио. — Ја бих рекао, е Бог ве гледа како се ко крсти, ио како божје законе штује, Марто ... У осталом, ко зна? можда се је то и ио Његовој вол.и збило. Разни су, моја ћерце, нути, којима промисао божји благородне душе на чистац изводи . . . Ово иошљедње изрече старац у очитој намјери, да своју домаћицу умири; зна.он већ, да ће она сваки зазор савладати, кад јој се у изглед стави могућпост, да се тим путем једиа л.удска душа од вјечнога огп.а избави. — Е, кад је тако, рече, то је нешто друго. Ви знате најбоље, што је Богу драго. И старица се маче за својим иослом. Сад ће је попа задржати. •— У томе — нромуца —- нема, ка' што и сама видиш, ништа зазорна . . . ал' опет, биће боље да о томе не говориш по комшилуку, Марто. — Па и ие ћу, кад ви рекосте. Богу хвала, писам ја никака брбљавица, И Марта отчепука у кухињу. Дум-ЈЈариши малко одлакну у српу. Ако село за Пуиићев дар и обазна (а обазнаће сигурио, кад је Марта обрекла чувати тајну), оио не ће моћи да попииом држаи.у приговара, јер ће се цијела та ствар тумачити као дјело промисла божјег. Старац се сада иодиими, носједа који час у наслоњачи, па се полагашко упути у трпезарију. — Напошљетку — вел.аше сам у себи — ја знам најбоље каква је племенита и богобојазна душа тај Симо Пуиић, ношто сам га ја највише затјецао код сиротиње. . А што су наши пустили, да их иновјерац у том богољубном дјелу претече, иек сами себе криве . . . На крају крајева, ни они мударци са Истока пе бијаху Христове вјере, иа опет је Господ њихове ноклоне бегенисао. V Два сахата кашње, па великој миси, засја се л . . . ска богомоља. од нустијех жиЈкака, каи'да бјеше сва у иламену. Пред јевапђел.е, кад пјевачи с тријема задријеше