Стражилово

-чз 197 ез~

„У се врј'еме годишта . . завјесице под жртвеником раскрилише се, као да их невидовна рука маче, и зачуђенн вјерници угледаше, међ' гором свјећица, витлејемску нојату и у њој благи нризор Христова рођења. С краја иа крај

цркве заори се један цигли, једва савладани усклик дивљења. Народ нахруни јатимице око жртвеника, да се ноклони новорођеном Снаснтељу. У тасику се тог дана нађе, сјем ситнежа, нреко двадесет тврдијех нлета. Марно Цар

МРКИ ВУК

Историс.ки гоман Адама Крбховјецкога Превео с пољског Рајко (Наставак) ајглас.није вришташе Бољко од Гостиња. Лице I те вреве заглушити, ништа — ни смрт! А ви

му гораше, а дпвља освега потресаше чи'тавим маленим телом, да је дрхтао као у грозннци и срљао напред. — На смрт! на смрт! — викаше. — За казну наших отаца, за срамоту нашнх жсна, за крв деце паше, за уграбљена имања, за невол>у нашу! . . . Старац слушаше не говорећи ни речи. Не мпшљаше да се брани, само дрмаше главом као п пре и гледаше тужпо преда се мутним очИма, које се сне већма маглиле, као да се навлачи на њих еива павлака. И наједаред бризнуше из њих две сузе, крупне, сјајне, и скотрљаше се низ упале образе. Као нре доказ пеобично снаге, тако сада те сузе задржаше буру. Газмакоше се с поштовањем пред тим болом. — Плаче ... — шанутаху. Чак се охлади и Бол.ко од Гостиња. За час нревуче Бартош, широким дланом, преко лпца, убриса сузе и, ухватив се за дугу седу браду, која му падаше на груди, исправи се опет. — Срамота . . . нсвоља... смрт и крв! попови полахко, — то је истина! Жалост срце раздире... жао ми вас јс свију, и тебе, Бољко од Гостиња! Ал' ви још нисте доживели пи видели, чега. сам сеја нагледао под старе годинс !.. Био сам ја свуда, где се крвцалила... био сам и на Кујавама и у Добрипској земљи... ПГто сам гледао, што сам осетпо, то се не може заббравити ни у гробу. Биђао сам таки покољ, да сад видим свет, као кроз крваву маглу . . наслупгао сам се таква јаука, да ништа није кадро

ми претитс смрћу у осветној злоби! Даубијете и мене, и Винча, и још стотину других, шта ])сте се помоћи? Зар ће наша крв иробудити оне, који су пали? Зар ће откугшти толике губитке? А ја не бежим од вас . . . Ево ме, светите се на мени! . . . Старац умуче; а нико не смеде иодићи ни гласа, ни главе. Најразузданији ником ионикнушс. Само се чујаху иригушени уздасп. Бартош стајаше још часак у скупу, као да слуша евоје мисли. И никоме ни на памет пс паде, да га зауставља, кад се кренуо с места и полахко одилазио. На скретњи застаде, па се осврну. Пред црквом још и сад она г.омила, сабијена, а врви, као мравињак. Даље, са брда и поља, слазе малена стада и неколико људи иду у местаице. Сунцс зашло и нестало већ и последње дневне светлости Беше тишина, само оданде, из гомиле, дизаше се врева измешаиих гласова људских. Час по час се разлегаше лавеж иас.а или отегнута рнка говеда. Иза местанцета, далеко, црњаху се у мраку необрађена ноља, зарасла травом и коровом, који се повијаше за ћувом вечерњега ветарца. С друге стране, где стајаше Бартош, протезаше се густа шума, а у сред ње, изнад врхова од дрвећа, помаљашс се високи, црни, дрвени бедем од замка. А изнад тога бедема, поврх дрвећа, над целом околицом, раширило се нсбо, ведро, мирпо, без облака, као плаветан шатор. У даљипи се стишаваху гласови ■ . • Све разговетпије шумљашс шума над главом старчсвом; шумљаше једнолично, туробно, у срсд