Стражилово

Број 14. Год. VI.

У Новом Саду, 4 априла 1893.

ПЕСНИШТВО

ЖУуриом гором олуЈ хуче, ет/Борје чупа, љуља стене И разигран поток шиба Кроз провале замагљене. Дивље тиче скунља крила Па се скрива у пећине Да с ирепашћу отуд пази

у штш Гром кад рикне, муња сине. Кад ни оро нлена не ће Већ под стењем тражи спаса, Срце стрепи, дух се ништи Од покора и ужаса Ја са тобом нанред јурим По врлети ал' без страха, НАЈВЕЋИ ГРЕХ Гатка

Не бојим се дивље смрти Ни кад севне муња плаха, „Љубим!" кличем, глас се губи Тамо где га бездан нрима, И усхићен дижем чело Пркосећи громовима ! ... Ленскш

старо време био Је у иеком селу дечак, кога су сви звали Нерад, ма да му то није било ираво име. Био је најмлађи син у оца и мајке, у којих пи једно дете иије било тако јаке сиаге и висока стаса, као што је био тај Нерад. Али тим вшне су били вредии и послушни, тако да је оцу играло срце од радости. Док су сви по кући и на пол,у радили сваки свој посао, једини би Нерад седео скрштених руку. По цео боговетни дан само би се вал.ао нод јабуком и кад би ко од посленика прошао нокрај и.ега, ои би га на сва уста грдио, што га буни. Док је још био дете, отац и мати нису од њега ни захтевали да што ради. Али

кад је већ почео да залази у годиие, ошт га световаху, да бар истера иа нашу краве и овце, јер то није ништа тешко, а може онде лежат-и колико хоће, само иека нази да се стока не растура и пе улази у потрице. Али за Нерада је и то било тешко. Куд би се ои с толиком бригом носио?! За њега је било много лакше да по вас дуги даи лешкари и дрема. На иослетку га отац узе корети, да од њега пе ће бити никад ништа. Али Нераду ни бриге. Како је нрема својим годинама био читава грдосија, то је уобразио себи, да је њему суђено да буде велик и славап човек. За то му није потребе да ради као они остали кепеци у селу, који и нису ни за што друго створени до за

В ЛАСНИК II УРЕДНИК Ф ш