Стражилово

-?з 217 н-

подаље... За час ћеш ее ваљати у ирашини и иод њиховим ногама испустити нечисту душу... — Чињаше се Винчу у тај мах, да се обистињава оиа мора, која га је често мучила у сну. Чињаше му се, да осећа на себи тежину светине, која га гази. Заврте му се у глави; крвава магла засдони му поглед, дух му замираше у груди\1а Не чујаше више ништа, само кад и када назираше, кроз ону маглу, мирно лице Прибислава од Борка, који стајаше пред њим као судија с достојанствено опруженом десницом. Из вреве, која му испуњаваше душу и главу, извијаше се час но час јаки, ако и дрхтави, глас Прибислављев, који му говораше: — После тога, што си сада учинио, малена је за тебе и покора, на коју си осуђен. Пљујеш поругом на крв, коју си пролио, нодсмехом чупаш ране, које си задао братоубилачком руком. Еле погинућеш срамно, јер си непокајан лупеж . . . јер си подлац!... Скочи коњ војводин, убоден остругом, скочи и поклече па стражње ноге, — а војвода се наже Прибиславу са зажареним лицем и читавим телом. Укопа дивљи поглед у његово лице и дихаше гласио, с ропцем. У грлу му се сасушило, а на уста тецијаше удиљ горка пена. Хоћапге да говори, ал' му се из котлаца извијаху само неразговетни, храпљиви гласови. — Погинућеш — понови Прибислав, погинућеш срамном смрћу... Кажем ти то, Випчу, у име народа, коме се ругаш!... — Ругам се! — вриену наједаред Винч, ха! ха! ругам се и теби и твојима!,.. Саже се још јаче, а после се наједаред исправи, стресе и пљуну пену, којаму цурашепа уста, Прибиславу у лице. У тај час ободе коња остругом, да му је крв бризнула, окрете се нагло према уличној светини и улети као муња у сред гомиле.

Цика, јаук, забуна, као на страшном суду. Размицаху се у страви пред војводиним коњем, који сс пропињаше, Фркаше и, подбадан остругом, разбијаше, потираше л-уде. Војвода јахаше без запреке. С обе стране стиснуте песнице уздигнуте горе, и лица, искривљена од препасти, пакости или бола. Ал он владаше, над чнтавом том гомилом и над тим беснилом својом силом и дивљом махнитошћу, која га обузе. Нико га не смеде нанасти; нико ни од оне оружане дружине, која се одметнула од њега и имала мачеве у рукама, стреле у туловима, ноже запојасом. Он одолеваше својом дрскошћу и с измахнутим мачем у руци, иробијајући се кроз редове расрђене светиие, осећаше се без погибли, сам самац према тисући. — Голаћи! разбојничко колено! понављаше кроз грчевито стиснуте зубе. Протуче се и трком прелети кроз град. Проиири га хладнији ваздух; мисли се враћаху у усијану главу. Застаде и освриу се. Допираше до њега из далека врискаијаук; улична се светина разбежала на све стране, а код већнице стајаше још гомилица властеле, скупљена око Прибислава. Виђаху се торњеви од цркава и кутњи кровови, а над њима се протезаше, у чистом ваздуху, бео пас од магле. Док наједаред, на једном месту, не иокуља црн стуб дима, заврте се високо горе и нолахко се разиде. За час други стуб још црњега дима, а после жесток пламен, један, други, трећи и сноп искрица. Дим се мало разиде, а Винч угледа два огњена рукава, где лижу к небу, док се најзад не спојише у један грдан пламен... — Гори... ирогунђа Винч, — гори мој двор!... Фукара се свети — глупаци!... И засмеја. се. Стајаше још и гледаше за часак, а носле окрете коња и појезди у Шамотуле.

(Наставићр се1

кмжшост &

/ \Г\Ј ХУХЈ-ЛЈ-ХУ ЛУ \Ј \Ј~\Ј-Г

ЈЕДНО ПИСМО ВЛАДИКЕ ПЕТРА ПЕТРОВИЋА ЊЕГОША

збирци автограФа бечке царске би1 (кблиотеке имају и два писма владике ф нјесника. Једко је иисано 16/28 ноТ вембра 1840 ]>уски руком владичином ј Александру Владимировићу у Котор,

али како нема никакве ваашости, то ћу га слободно да мимођем. — Нанротив врло је важно друго његово писмо, које је нисао 10/22 августа 1850 которскому лијечнику Маринковићу. Писмо није иисао сам вла-