Стражилово

-« 229 г

ју је тако често иризивао жарко? Гинути под ударцем убице, који испада, незнан, из шумскога мрака, као осветник, то је страшно !... Гинути без славе, као од крвничке руке, слушати иијани урлик разуздане руље и не моћи се бранити!. . . Винчу се чињаше у том часу, да слуша крике, који вичу за осветом, да види оне исте стиснуте песнице, које су му нретиле у Познању, где се дижу против њега. Осећаше на себи тисућу очију, које гораху од боепила; осећаше, како га притискује, како се наваљује на њега терет роптања и клетава. — Смилуј се, Боже! — завагш и паде на колена. Ужасан страх прође га као језа, леден зној га проби ио челу. — Смилуј се! смилуј! — понови. Занихаше се дрвета од ћува ветрова. И опет се зачу крик, вика и дивјби поклич : — Ху ! ха! ... ху! ха!... Све ближе гласови, све разговетније допире војводи до ушију иуцање грања, које ломљаху коњска копита. Можда се то враћа одбегла дружина ? . . . Скочи Винч на ноге и напрегнутим погледом завири у густу шуму. Ништа се не види али ту ближе, баш нод самим бедемом, титраше нека ирилика. Висока, плећата, као прилика старога Бартоша. Осоколи се војвода у души. — Бартошу! — кликну, — ти си то! . . . Нри лика се стресе и нриступи ближе. — Ја сам ! . . . — одговори тихо. — За чав ћеш погинути, војводо!... мораш погинути. . . Али дете и.збави . . . дај ми дете! Брже! . . . Винч стајаше и слушаше, као да не разуме речи. Стинила му се крв у жилама; мисли се у страху помутиле и номрачиле. — Брже! — поновп Бартош силовито, не можеш ни часа губити. Чујеш ли ту дреку... те покличе? Иду витезови по твоју душу, иде Маћко од Борка, да се освети за очину срамоту. . . Убиће те, заузети замак, уништити, спалити. . . нестаће прага твоме гнезду . . . Винчу, повери ми дете . . . Заклињем се, да ћу га чувати као зеницу у оку! — Ху! ха! . . . — разлегну се крик већ под самим замком. У грању засветлише се сада бакље. Велики им црвенкасти пламен бацаше варнице и увијаше се црним димом. А при том блеску виђаху се витешке прилике, у оклопима,

како се пробијају кроз честу. Обиђоше шанчеве и бедеме, који онасиваху замак и иђаху шумским путем, с ону страну, куда, беше најлакши пристуи. За цело им неко од одбегле дружине ноказиваше тај иролаз. Неки у мраку залуташе и, запаливпш буктиње, пробијаху се сада кроз густу шуму, крчећи силом иут кроз грање, а дерући ее и вичући на другове. Упадоше на нусто двориште. Нико им не брањаше улаз и нико им не изиде на сусрет, — замак стајаше црн, тих, као да у њему иема живе душе . . . Кад се прве прилике витешке иомолише из густе шуме, Винч скочи и као луд трком утрча у собу Мартину. Дете спаваше. Мале ручице сложило на грудима па лежаше непомично. Винч стаде над колевком, загледа се у црте невинашцета и глухо јецање нотресе му читавим телом .. . — Оданде иду разбојници.. . — шаину, а овде ја, злочинац, осуђен на казну, међу нама пак то дете, које чека смрт у анђеоском с-ну. .. Страхота и помислити . . . читава века ће тако стајати успомена моја над тим дететом, као гадна сенка, као вечита срамота, као нресуда зле среће! . . . Избави ју, Боже! — јекну за час. — Ако си свемогућ, избави ју и сачувај!... макар казнио паклом моју душу. Диже Марту па руке, притисну је на груди и нриђе ирозору, који изилажаше па бедем од замка. Онде чекаше Бартош. Винч му дадс дете, не говорећи ни речи. Само знак крста начини у ваздуху, кад је старога слуге нестало иа оној страни, где беше улазак у подземне ходнике. — Винчу! Винчу од Шамотула! покажи се! — дераше се неки глас громко и грозно. У собу упаде витез; он једини у дружини својој без шлема и панцира. За њим утрчаше два друга, носећи буктиње, које жестоко осветљаваху лице вођино. Младо му лице имађаше суров израз. Густе црне обрве, сиуштене над очима, сведене беху као лук на високом челу. Очи сииаху варнице; уста, охоло наирћена, беху отворена од викања. На себи имађаше тај витез таман каФтан, без рукава, који показиваше гола рамена и јаке, жилавс руке. 0 појасу му висаше кратак мач и велик нож заденут у корице; а у рукама држаше малену убојну еекиру, која имађаше с једне стране оштрицу, а с друге јој стрчаше туп гвозден клин,