Стражилово

230

Упаде и застаде отворених уета, кад виде Винча, где стоји. На војводину лицу нестаде већ свакога трага прекуженој узрујаности. Миран, хладан, охол, окрете се дошљаку евојом величанственом приликом и погледа га лицем у лице, оком у око. Младић издржа тај поглед. — Винчу — рече — ја сам Маћко од Борка, Прибислављев син . . . ти си оерамотио мога родитеља, за то ћеш погинути! Војвода се подбочи и ћуташе. — Стрепиш, кукавицо! — дрекне Маћко. Подругљив смех искриви уста Винчева. —- Да си дошао — рече полахко — и рекао, да опћа кривда захтева моју смрт, можда бих се и бојао. . . Ал' кад велиш да долазиш у име своје и очино, да светиш срамоту, онда се не бојим. Ти се пази, Борко, јер си ти разбојник, не витез! ... А на то младић прискочи ближе. — Знај — одговори — да сам посланик опће мржњена те. . . Не ћу те ја погубити, него ће те убити други, који подаље чекају на знак... Ја сам себи задржао с мо нрви ударац, јер си ти подло осрамотио мога родитеља. . . На колена, Винчу, кај се ! . . . Војвода кину. — Разбојниче и рђо ! — дрекау тако страшно, да се одбијаше по свима собама у замку — ти на колена преда мном!... И тргнув нож иза паса, окоми га Маћку у груди. Ал' тај, у трену, јаким махом секире, одби ударац ножа, те га само окрзну по рамену и распара му кожу. Крв бризну — а у исти мах тупи клин на секири погоди Винча у слепоочницу. Ударац беше јемачно страшан. Из груди се зар Винчевих оте јек, као рика рањене звери. Клин се омаче са сленоочнице у око и истера га на иоље, облевајући крвљу Винчево лице. Он се поведе, ал' не паде. — На колена, издајицо! — дерало се иза њихових леђа. Војвода пређе руком но лицу, убриса крв и погледа избијеним, модрим оком. . . Усне му дрхта,ху, дихаше као у ропцу. Стисну нож у руку и загна се напред. У железан загрљај пограби Маћка, левом га руком опаса као обручем, а десном гађаше у н.ега ножем. Не говораху ништа, само дихаху оба као

мехови; из уста им цураше пена, а обличја им, дивља, крвљу обливена, изгледаху спрам светлости од буктиња као лица проклетничка. Ношаху се за један тренутак. Винч малаксаваше. . . Маћко подиже руку — и опет удар секиром, туп, глух, у лобању. Занесе се војвода и обори се на земљу скупа с Маћком. Лице му помодрило — изгледаше, да издише. . . Маћко се диже за час и стаде над њим, распараних груди од оштра ножа, крвљу попрскан, блед као мртвац, стиснутих усница. Подиже десну ногу и метну је на груди Винчеве, — а после му пљуиу у гадно, наказно лице с избијеним оком. . . — То је за мога родитеља! — рече. — А сад — додаде, окрећући се друговима — вртните своју освету! . . . Одмах се напуни соба. Навали руља крвожедна, бесна. Не беху то витезови, него махом гола Фукара; она, која је претила Винчу у 11ознању, коју је подстицао Бољко од Гостиња пред шамотулском црквом. Страсна, зажарена лица, жигосана дивљом жеђу. Упадоше с грајом и скупише се над телом војводиним, које беше већ у последњој трзавици. Хе. . . хе! . . . — зачу се из гомиле глас Бољков — утајио се скот, ал' је жив. . . Извуцимо га из собе! Маћко стајагае подаље са оружаним својим друговима, ћутећи. — Вуците га! — рече за час мрачно. Вуците! . . . Страшан мртвац ... — промрмља. А после додаде јачим гласом: — Све, што је у замку, ваше је! —• довикну руљи. Спонадоше тада тело војводино и извукоше га на ноље. А Фукара се разбежа по замку, тражећи живежа и блага. Не нађоше ипак много и то још већма разбесни попашнике. С дивљом дреком истрчаваху из соба и искаљиваху се над лсншном војводином, који без хаљина, наг лежаше, гажен ногама, пљуван, укаљан блатом и крвљу. А живот још тињатпе у њему. Дотући га не могаше ни пакосна туча Бољкова, ни слепи ударци разуздане руље, која се најпосле раштрка да тражи плена у подрумима од замка. И беше час, па се тај растргани, на само остављени труп још диже и приклекну; из груди му се изви храпљив јек, носле опет испрекидане речи: