Стражилово

чз 232 Е>-

Кад дође доба вађењу хране — какве било — покида се леп , одгрне се земља, извуче се омут или зачепак , па се храна вади на поље. С почетка иде мучно, јер је грло потесно, а особито кад је јама пуна. Доцније, кад се мало одграби и у ширину спусти, онда на пајвану (једеку, ужету) спуштају повржен суд, који се руињак 5 зове, те онај унутра нагрне у њега, а други над јамом извлачи и изручује на разастрту поњаву близу јаме, да се одмах превеје. Ове житне јаме морају се сваке године пре сипања нове хране исиаљивати због задаха. А док су празне, свагда јапе, и само једним рђавим точком поклапају се, да се какво марвинче не сурва унутра. Достав.љајући вам ово, јављам вам уједно уз изричну напомеиу госп. Исе Дебељачног, мерника и иматника, да су стари солгабирови неваљале и сумњиве људе у такове јаме затворали пре истраге, дакле у истражни затвор, ради ,покајанија' и бољег признања". Једно бих још имао да додам овом описивању, ито: да није добро одмах, чим се ове јаме отворе, скакати у њих, јер се догађало, да су људи главом плаћали ту слободу своју. Свакојаке паре или плинови скупе се у оној празнини, па угуше човјека. И прости човјек умије да се размеће, па као што се н. пр. лички сељак поноси кад му пуиа кукурузана кукуруза неотучених (у клиповима) дочека коризму или још петровски пост, тако се и по Угарској истјечу газде нуним житним јамама. Циганину је празна торба тежа од пуне, На тако се чини и људима уза празне јаме, још ако су их иочистили нрије него су се дочепали новога круха (хљеба). По Хрватској и Славонији поуздано да нема данас ни једнога мјеста, гдје би људи ма коју врсту жита ос/гављали у оваке јаме, а тако ће бити и с ону страну Велебита, па и с десне стране Уне и Саве. А да је њекада и по тијем крајевима рађепо то, посвједочиће и ови примјери. Тако су при 5 „Руипак је суд округао, као обод од сита или решета, но мало јачи и од букова дрвета. Садржина му је ио мерпцв или ио вике , које четири иду у пожунски меров, иожупац или вагап".

нрекопавању једнога краја „ Хуњадскога двора и у Земуну наишли посленипи на двије рупе, које су биле оплаћене и јечмом насуте. Па како се она дрвена оплата Бог зна којом приликом запалила, то је с крајева јечам бно изгорио, а у сриједи је остао здрав, као да је онај час ондје изасут. А још је љепша била она „руца", на коју погодише при усијецању земље за нову цесту (друм) по крај гробља; па има „Горњоварошана", који памте, да су гдјекоји људп у том дијелу Земуна имали житних рупа. Да су сељани, а можда и војници за вријеме ратова, метали у оваке јаме лшто и што друго па оставу, говоре и оне црвене рупе, што су се показале на одроњеној десној обали Дунава код Еасарне , 6 а и оне око Евђенијевих или Лаудонових опкопа изнад Бјежаније. У академијском рјечнику налазимо нримјер из „Ретоја" Бартола ЕашиИа : „Пшеница се не усипа у хамбаре, руие или јаме, докле није очиштена". А и у Дапичићеву „Рјечнику из књижевних старина српских" има код ријечи роВпа, ри1еиз: житна рупа. Па и оне „ хамбарине код Детлака" у Боспи јамачно су оваке рупе, а што су двадесет итри до сада нађене на заједничком мјесту, то не чини ништа, јер тако је по Угарској гдјегдје и данаске. Оне округле бушотине у боковима, гдје су јаме најшире (а дубоке су Г5 м до 2 - 8 м), поуздано су за то опдје, да се како лакше удеси излазити ван, да не треба шкала (мердевина) као н. пр. по Бачкој. 7 Можда су у оне бушотине били позаударани кочићи или шиљци, као што по Лици још и сада ударају оваке кочиће између каменова од зиданих бунара, када љети слазе уиутра, да на врелу награбе воде, јер су „бунар ирекалали" (сву воду исцрпли). С помоћу тијех кочића излазе онда и ван. А „ амбариие " име је још и једном крају у хатару села Липолиста у Србији у шабачком округу. Са житним рупама не смијемо замјењивати земунице. По Сријему се нађе по која земуница у виноградима, и то за пударе • Овако народ 8ове село „Нови Бановци". И као да се то име чешће чује од овога. ' К. Хермап, Гласник вем. муаеја у Босни и Херцеговини, Сарајево 1892, стр. 243 и 244.