Стражилово

-чз '253 вз-

нијех пресуда, на осиову тјесногруде естетике укуса, који моментано влада. Сви смо — каже проФ. Даудн — од 1Бега наумили колика поука лежи у ситнијем детаљима о друштвепом животу, о Форми владавиие, о закоиодавсгву, о сујевјерју, иа и о самој пошн.и извјесног доба, кад се ти детал.и уиореде са Фактима савремеме им књижевности. У том погледу пружа нам најпоучиији примјер дивна његова студија о Балзаку. ЈТрије него ће ту студигу написати, ирибрао је писац што је год више могао докумената, књига и члаиака, те су о чувеном нриповједачу написапи; затим је стао раснитивати старије л>уде, који у младости бијаху с њим онћили и свакога у оппгге, који му могаше што о њему казати. Али му то не бијаше доста: он пропутова још и оним мјестима, за која знађаше да је Палзак у њима боравио, обађе му родно мјесто, куће, у којима становаше, шеталишта, куда бијаше нрошао. Ништа се на тај начип критичаревој истрази ие поткраде ; ни пишчева ћуд, пи његове наклопости, пи п.егова пријатељства; а кад се критичару учипи, да му је доволлто кроз дунЈу проиикао, он тек онда сједе за сто, па се лати списатељског посла. Треба само прочитати Тенову студију. Из н.е ће свако увидјети, како мајстор иа дјелу поступа. У човјеку налази потпуно објашњење односног дјела; Балзак, кога вјеровници прогоне, ради дању и поћу, да им се из чампрага истргне; загрнут у својој пустињачкој долами, нише по дванаест сахата на дан, а које вријеме иоћу не преспава, то проведе у замишљању пајчудноватијих нројеката. 1'лава му је прави вулкан, и на тај начин свијетом кубури, док мало но мало не напише своје огромно коло романа „1/а СотесИе китате'. Ето, такав нам се Балзак у Теновијем страиицама приказује. Попета на овој висини, свјесна саме себе и своје задаће, критика се креће на сталну земљишту ; празиа идеологија устуиа мјесто разборитој експериментацији. (Јвако вјештачко дјело постаје тако зрцалом свога сачинитеља; оно без њега не постоји; оио се изван п.ега не може да појми.

Историја књижевиости није више нрост збориик раштрканих мисли без међусобне везе, без одношаја са оиијема, који су их зачели и изразили. Она нам се, на нротив, приказује као ииз карика једпог те истог лаица, као голема литија, гдје од памтивијека крочи човјечанство, и у којој назиремо с времена па вријеме, опе одабраие духове, што их Енглез Ка])лајл (Саг1у1е) пазивл.е преходницама. III Довле о критичару. А 1гн за критичарем долази умјетник. А умјетпик је у овоме критичару -ФилосоФу иенадмашив; и не ће бити прећераио, рекнемо ли, да је ријетко када критика извјеџбанијом руком вођена. Језик је у Тена јединствеи: пека беспримјерна смјеса пластичности и енергије, сјајаи колорита; а при том чудна полета у сликама, чудне тачности у упоређењима! По некад ти се чини, као да имаш иосла са Шекспиром, или Микеланђелом — два умјетпика горос/гаса, које је овај критичар обожавао заиосно. Ко је вољан да се упозна са Теном, као умјетником, пек прочита његов » Уоуаде аих Ругепеез" , или, још бол.е, онај његов у бога дивни »Уоуаде еп ВаИе«. Ти су иутониси, нривидно, написапи без икаква нлана, онако насумце, како је писац што виђао и осјећао; ама, боже! живописних ли нејзажа, красних ли размишљаја! Строго узевши, то и иијесу путоииси; то су исповјести једног умјетпика, који иам прича своје заносе спрам дивота природних и ремек-дјела вјештачких. А такове су, више мање, све његове књиге. Оиака, како нам је он саздаје, Дантонова слика у историји Револуције („Оп§1ПС8 с1е 1а Ггапсе соп1;етрога1пе") изгледа пам гороиадна. Исто тако и они горди синови италијанског Ренесанса, које пам он из мраморних гробова ускршава, крећу се пред нама и ми се с њима разговарамо као са живим створовима. У својој књизи о „екснеримеиталном роману" жаљаше се Емил Зола, што овај велики сликар на перу ие бијаше прегао да нише ириповијетке и романе; по његову мишљењу Тен би био заузео нрво