Стражилово

-чз 242 и-

ЈУДИТА Ал су судбине И опет друкче: њих је прогн'о краљ Од страха, не пак од љубоморе, Од страха, што се сина бојао, Да живу њему иресто не отме. РУЖА Мој отац није буну дшзао, Ал га је народ као витеза Оа храбрости му врло волео 'Га грчки цар би увек задрхто, Кад он иђанге с војском на Грке. Сада без посла седи код куће, Јер отац жели мира под старост. Но жив је Бог а ту смо ево мн, Византија ће пасти нред нама, Пред мојим храбрим оцем. лудита (Предслави) Ето је, Таква је: Голуб, али с канџама. ПРЕДСЛАВА (грлећи Ружу) Добро ми дошла! Имаш матер још ? РУЖА Не. Умрла је мене родивши. ПРЕДСЛАВА (себи) Да сретне мајке! (гласно) Чудна девојка! ЈУДИТА Другачија је са свим него ми И духом и по обичајима, За нас је скроз и скроз непо.јмљива. РУЖА У другој земљи други је и дух, Та друга је и вера, дууги бог: Па друкчи закон, друкчи обичај. Но за то у нас влада болш ред: Већа је верност, мање преваре, I Гег у вас, тобож образованих, Ал иретворних хриигћана. ЈУДИТА Како то? А рекла си, да код вас бракове Кад муж, кад жена често кваре. РУЖА Па? Зар нема права срце на срце

Већ треба да се воли немило? Кад нису двоје једно за друго, Шта смета савез да се раставе? Место да једно друго варају, Исповеде се, да се не маре, Па без зла срца свако себи хајд! А код вас нема искрености те И тако једно иати због другог. предслава И не зна, да ме вређа свака реч! јудита (коју је свака реч вређала, угушивши љутнну, окрене јој се) По том у вас и нема верности. ружа Ти мислиш, да се често раставља? Ал није. Знамо ми за оданост. (одушевљено) И ја знам, кад бих кога љубила, До гроба бих му верна остала, И крв бих знала за њ пролевати. јудита (Предслави) Ето шта збори, шта ли осећа, Та, која с нама овде гостује. ружа 0 знаћу за то ја захвалити! Без увреде је . . . јудита (хладно прекидајући) Ман'мо сада то! Већ чуј ти, мајко, неки важан глас, Мож' бити лаж, ал тако говоре. предслава Јел' добар по нас? јудита Добар, да како! Посланик мога оца дознаје — Бар казују господа мађарска Да грозна влада краља слепога И зулум, који чини краљица, Догрдише, те свак уверава, Кад би им с војском отишо мој муж, Да би уз њега листом пристали Поклонивши се нравом краљу свом, А то је нико други већ твој син. г1редслава Уклони, Боже, од нас такво зло!