Стражилово

чз 283 Е>-

и ако је (ЧЈСта особа, ипак не обожавају, осим ако махнит какав владар, као Калигула и Домицијан, захтијева од нреплашеног сената, да га већ за живота уброје у богове; ми ћемо само споменути, како је Трајан ријетко кад допуштао да се његов кин намијести иоред кипа Јупитрова. 30 Тим је дакле Август обезбједио себи и својим потомцима моћ и углед, али је тим дао и повода страшноме прогонству вјере, која није могла да припозна тај нови члапак римскога устројења. „Ја — каже Тертулијан — пе називљем цара богом, јер прво не умијем лагати, а онет нс ћу да му се ругам; ја немам нсго једноггосподара, а тај је и царев господар; само њега треба обожавати, ако хоћеш да буде наклоњен и владару. Чувајте се дакле да нс испоредите с Богом човјека, који без њега ништане може". 31 Вјерска начела иоганика и Хришћана, ходила су дакле сасма прот ивним „смјером. Видили смо, шта је Плиније тражио од Хришћана, да се увјери, јесу ли се заиста освијестили. Увјети за опстанак били су им јасно назначени. У смислу римских идеја и закона, држава јс вршила своју дужпост, кад се је толико старала да тријеби нову вјеру. Пуна је црквена повјест мука и невол^а, што су трпљели Хришћани; али иоред све крви, којом је омашћена свака страна те њихове доиста велике историје, данашња јс критика рашчистила истините догађајс од нредаја и претјеривања, те је баш за доба нашега иисца доказано, да право прогонство још није било. Како је Плиније с Хришћанима благо иоступао, онако су по свој прилици и остали суци. Вјерници се нијесу увијек казнили: који баци грумен тамјана на олтар пред Јунитром, нрост је од казне; који су нак тврдо при својему богу остајали, мало су кад смакнути; или су затворени, или нрогнани или су нослани у руднице. 32 Суцима је највише до тога било да одврате људе од н.ихових начела; предочавали су им све сласти живота и сву грозоту смрти ; кад пријетњом нијесу од*њих ништа ностизали, оида су их стављали на свакојаке муке, да свладају ту њихову још нечувену тврдоглавост, као што је и сам Плиније чинио. Али је такова унорност на жалост често изазивала и у суца још већу ностојаност у истраживању истине — и ето како се збивало да су 80 К|И81. X. 8. 9. 81 Аро1о§. 33. 34. 83 Аро1о§'. 12. 1ц шеШа Лашпапшг.

муке и казне онако страпше биле. „Ако се чудите — каже Боасуе — што је било л.уди, који су тако шта наређивали, веће нам је чудо што су нево.љне жртве често и својевољно хитале да тако шта подносе". 33 Може бити да Хришћани не би били никад толико претрпљели од римских судаца, данијесу на се навукли мржњу нростога народа. Та знамо како су у оно вријеме сви напори филозофијс тежили на то, да ублаже характер друштва, и да морал, дотле подвргнут госноству страсти, заузме мјесто, које му припада у људском срцу. Али она ФилозоФија, која је толико расвијетлила памет и разборитост вишим сталежима, она је мало иродрла у ииже слојеве друштва, а најмање пак у ссљака: он се још чврсто држао својих старинских мита, а стара митологија рекао је не знам већ ко - како јс постала од проематрања природе, тако је на нољу и па ливади била још увијек као у својој кући. Простак, далеко од сваког моралног развитка, дочекао је хришћанство као права непријател.а. „Колико се пута — приповиједа Тертулијан на нас камењем бацали! Колико су нам пута спалили куће! Па чак и гробовн наше браће откривани су, љешиие извађене и раскомадане!" 84 На нрви мах чисто смо у чуду, кад видимо, на какву је одвратпост пова вјера наишла баш код оних л.уди, којима јс она обећавала да ће бити нрви у царству небеском, којима је она разбијала окове и проглашавала једнакост на земљи. Али је на жалост велика истина, да нрост свијет или се махом занесе за каквом идејом или јој постаје највећи нротивник; који јс пову вјеру пригрљивао, био је најжешћи Хришћанин; који јој се нротивио, био јој је најл.ући душманин. Томе непријатељском елементу иридруживао се и други, који га је шта више и гонио и раздраживао да напада на Хришћане, а то су били не само заступници римске вјере, који су кривим оком гледали брзи развитак пове науке, већ биле су и оне источне вјерс, што су у оно доба господовале у Гиму. Свештеници богиње Цибеле, египатске Исиде, гатаоци, врачари, живили су варајући прости свијет; смуцали су се по крчмама, по улицама, гладни, на пола голи, принуђсни да продају све што на себн имају, 86 да снавају па иечистим мјестима, поред лупежа, 83 Шп (1и ра&ашвше 1. 480 81 Аро1о§. 37. 8 ^ МагНаИа XIV. 204.