Стражилово

-чз 285 е>-

ЈЈ-\/\Ј\Ј~\ЈЛ ЈЛЈ\Ј\Ј~\Г\ АЛ1<а С

0(о\Е ГУЈЛ. Г\ ЈЛ.ЈЛЈЛЈ-\-П-Ј-УЈЛ.У\ЈХ

+ <

» КЊИЖЕВНОСТ »

АЛЕКСАНДАР ИВАНОВИЋ ЛЕВИТОВ

(Наставак)

лександар Ивановић Левитов родио ее 1835 године у селу Добром, к лебедјанскога окјруга, тамбовске гуверније; отац му је био ђакон и држао гостијонину, а осим тога и сеоску школу. Још као дијете научио је читати и нисати и прије него што је стуиио у школу (лебедјанско духовно училиште), номагао је оцу у његовој сеоској школи. Еако је одличпо положио испит за духовно учили ште, буде му допуштено, да може остаги код куће и да долази само на пспите. Кад је добро положио и завриши исиит у духовном училишту, иође у семинар у Тамбову. Тај семинар био је са свијем аскетски удешеи. Левитов, који је код куће имао, истина, нуне руке носла, био је ииаче слободап, те се није могао навикиути на тај семипарски живот, гдје је наишао па ћудл>иву окрутиост управитељства и сурове обичаје другова. ЈБегов меки карактер, његове десничке наклоности нијесу биле за ту средину, гдје не иалажаше ин одзпва ии заштите, него су га и другови и нроФесори нападали и иецкали. Но срећом нађе друга, с којијем га зближи љубав к читању и литератури и који га брањаше од нападаја другова, како бјеше физички јак, те је Левитов с њим иа пошл>етку отишао на свеиаучиште и живио њеко вријеме у Петрограду. То бјеше њеки Соколов, драматичар , који је нисао и ромаие, у којијем се нрта певал.аио одгајање омладине и штетпе пошл.едице његове. Највољели су читати Шилера, Гетеа, Дајкенса, Текереја и Жорж - Сандову, а од рускијех књижевпика Пушкииа, Грибоједопа, Љермонтова и касније Гогоља. Левитов нријеђе у други ку[)с семипарије, филозофију , али га ие сврши. Инспектором семинарскнјем ностаде њеки монах Јероним, који није трнио нп иајмањега одступања од нређашњијех правила. ии

самостална

рада и мисли, а осоонто ииЈе трпио свјетске литературе. Међу тијем је Левитов већ био нозпат са својега „сочииитељства" и једпом га затече сам ииспектор, гдје чита енглеске романе. Сада га стадоше црогањаги. Једном дође сам инсиектор у семинарски стан, гдје је живио Левитов и затече га око поиоћи, гдје чита са друговима „Мртве душе 11 . Инспектор, затекавши га на мјесту „нреступљења", иије бирао израза у својем гњеву; Левитов се не могаде уздржати, те одговори грубо. Шгаје било поелије, ево шта каже сам Левитов: „Мене окривише, без суда и истраге, да доводим у стан жепскиње, да сам без узрока грдио управитеља и осудише, да ме шибају. Јероним је врло добро нојмио, да ће така казна бити за мене осетљивија, пего да ме пстјера из семинара. Када позваше мене и сав разред у зборницу, онесвијестим се! . . Шта је било иослите тога, ие знам; само знам, да сам бно осућен на смрт; паднем у живчапу врућицу и дођем к себи тек за мјесец дапа и то у болници." Кад је оздравио, сврши и филозофски курс и буде уза све то одређен, да пријеће у богословско одје љење; по п.ега ие бјеше више у семина])у. Он и Соколов рнјеше се, да пођу иа свеиаучиште ; уиитају за савјет позианнке, који су се већ учили на свенаучишту московском и медицинској академији. Ови одобре њихову намјеру. Пише оцу о томе; отац му ие одобри, ио он је то све сликао оцу ружичастијем бојама, остајући ири својему. И опи се тако крепу иа нут. Лијеио карактерише бијограФ Левитовљев ту тежњу семииараца, да иду на свепаучиште. „Још у педесетијем годипама" говори он „показује се тежња међу нагаом омладином у духовнијем школама, да иду па евепаучнште и друге више школе; а у шездесетијем и седамдесетијем годииама