Стражилово

нз 286 к-

завладала је та тежња тако умовима ее минарскијех иитомада, да су јатомице грнули у пријестоне градове и другдје, гдје је било свенаучишта. Већина тијех ускока, људи без икакијех средстава, нијесу имали скоро никаква нојма о оному, што их чека; како ће ући у свенаучиште, или академију, како ће се издржавати, настављајући курс и т. д. Они се осјећаху незадовољни у тој околини, у којој живљаху и у којој се одгајаху и због тога су тражили излаза; излаз бјеше само — дочепати се свенаучишта. . . Једни од и.их умјели су да уреде свој живот и сретно су свршавали курс, други, можда најдаровитији, не могаху издржати борбе са еуровијем приликама живота, те су гипули под ударцима немиле судбине." Сав нут од Тамбова до Москве ишли су Левитов и Соколов нјешиде, с лакијем нртљазима на плећима, с њеколико рубаља у ншагу и са дебелијем батинама у рукама. На путу сврати се Левитов кући, но ие каже матери своју намјеру. Отац му даде нет рубаља и благослов. У Москви се разочарају: сазнаду, да је тешко добити етипендију, на коју су они рачунали; рекоше им, да иду у Петроград. Они се збиља и врате. Настаде сада опет ту пова биједа за Левитова. Када је мати му чула, шта је учинио, тако је то на њу утјецало, да је за њеколико дана умрла, а он за то дочује тек послије њеколико мјеседа. Код куће је пошло све низ брдо: отад стао пити и да не би бабе му, отишло би све као низ воду. Међу тијем ноложи Левитов сретно испит и постаде студеитом медидинске академије. То је било у августу 1855 године. Из почетка је кубурио, како иије имао стииендије, по што је закаспио с молбом, него тек у другом течају доби стииендију. Осим тога упознаде се с војничким доктором Б. И. Мал.ијем, који му је ишао па руку. У академији нроводио је вријеме са Соколовијем и са још њеколико другова, много радећи и читајући, а кад и када би се и провеселили, кад би имали њеколико залишнијех рубаља. „Левитов је" каже његов бијограФ

„био л.убимад и душа друштву у том студентском кругу. Његово бистро оиажање, природиа веселост и разговори, који одсијеваху правијем оштроум.вем и хумором, увијек су оживљавали студеитска друштва и одушевљавали све слушаоце. Левитов имађаше симиатичиу спољашњост. Овисок, тапак и стасит, овална лида, а ио образима се разлијевала жарка румен, дуге плаве косе, која је падала у витицама до самијех плећа, смеђих очију, које су гледале замишљепо и свијетлиле умом. Глас му бјеше грудпи тенор, тих, звонак и дубок, баш као да је излазио из самога срца. Само треба погледати то лине и чути глас, па да се човјек осјећа њекако мило и лако: лице то бјеше сад живо, весело, сјајући се од добродушнога смијеха, сад замишљеио с изразом њеке благе сјете, саучешћа и л>убави, сад опет весело и насмијаио . . . Другови су љубили и умјели да пијене Левитова" . . . Ту је Левитов читао својијем друговима свој први књижевни нокушај : „Селг,скји нраздиикљ", који је иа пошљетку штампан под натписом: „Тиим и сценм селвској нрмарки". Послије тога је мислио, да ће заштедјети њешто од стииендије, па да отиде кући, али то ирокарта; дође вријеме испита, ио мјесто анатомије њему је у глави Ребека Шарп (јунакиња Текереја, која бјеше његова „прва л>убав") и лица његове сеоске приповијести. П])ед самијем испитом разболи се, те је сад било или да остави курс на другу годипу или да нријеђе на свенаучиште. Сада тек види, да није требао учити медицине, те мишл.аше, да пријеђе у филолошки Факултет. Љето је провео код доктора Маљога, размишљајући, како да пријеђе у московско свенаучиште, ио ту га спађе пова биједа. То је било у јесеи 1850 годипе. По казивању сестре Левитовл.еве „примора га њешто, да отиде из академије. 0 тому ми брат пије нигда говорио; то мора, да је н.ека ужасна тајиа и ја сам увјерена, да је и оп сам настојао, да заборави ужаспу истииу. Тај догађај сдоми напошљетку његове силе, исквари характер и помрача н.егову чисту душу. А друг п.егов и рођак, Е. И.