Стражилово

чз 299 а-

говим пристажцама, да немају смисла за оојшк и да нису добри анатоми. Да је и то са свмм неоиравдана тврдња, ч служе нам за доказ радови многих француских, немачких и руских уметника а специјално радови Немца Ф. Скарбине, који иредаје анатомију на сликарској школи у Берлину. Ко је видео његову слику „Буђење", може то са свим позитивно тврдити. Та вам слика приказује собу за анатоме. По разним столовима леже многа мртва тела, која ће лечници и ђаци да сецирају. Један од тих људи, сигурно иривидан мртвац, уздигао се и посматра своју околину. У томе се раду огледа силна иодобност уметникова за анатомију човечјег тела. 1Бему се не може никако нребацити, да нема појма о анатомији и да није изучавао све нроблеме кретања. Савршеном техником и персиективом владају многи уметници те школе а у лепоти боја неки су достигли н саме старе уметнике. Само да напоменем Руса Верешчагина и Француза Ееч.

1и. ВоппаГа. Тај уметник осим пгго показује врло велик укус и савршенство за облик и израз, још је већи у леноти боја. Месо његових слика изгледа вам право, топло, здраво и живо месо. Француз С. Вигап данас се сматра за највећег колористу модерне школе. За њега кажу Французи, да смо у стаљу месо његових слика прстом угнути и да испод коже његових нацртаних ликова пулзира свежа крв. Ми данас живимо у врло неповољну добу, у добу нрелаза, у добу сиремања. Прастаре идеје већ су давно норушене, норушиле су их енергични и сиособни људи, али на њихово место нове још нису назидане. Вато су нам потребни многи даровити људи, који ће у своје руке нримити започету зграду и сретно је довршити. Ж наш деценијум има доста таких људи, којима иикако не смета та страшна вика нротивничка, иего свој заиочети рад мирно настављају. Павле Лагарик

АЛ Г\ Г\.Г\ Г\ Г\ Г\ Г\ АЈЛ Г\ С

ОКЧ' Г\ /Л. Г\ Г\. Г\ Г\ Г\ Г\ Г\ ЈЛ Г\ /\ у

КЊИЖЕВНОСТ Ф

~\Ј-\У\У\Ј--\У \Ј V

ј \ј\ј

Г \У Л_/

#Ч-

АЈ1ЕКСАНДАР ИВАНОВИЋ ЛЕВИТОВ (Свршетак)

ишући ове ])етке и пехотице сам се сјетио нашега Ђуре Јакшића, који је исто тако патио и мучио се, којега је живот био исто тако пун јада и чемера. Потомство треба да је захвално такијем .људима, да их љуби и поштује и да их се сјећа, л.уди, који су тако рећи писали сва своја дјела својом врелом крвцом. Тако је обичио у животу свакога такога човјека, који се с муком, напрезањем уздигне над обични ииво, да се за живота љихова мало обазире на њих и пе видимо иишта код њих необичио, а кад их нестане, онда тек видимо, да то није био обичан човјек, кујемо планове, какав би био и докле би дотјерао, да му нрилике бјеху повољпије, али смо са свијем равнодушни нрема њима, док су живи, док се муче, док, што се каже, иију своју рођепу крв. Тијем се всћма морамо дивити, како

су ти људи моглк да љубе, а да ие мрзе људе, мећу којијем су нроживјели толико биједе и невоље. Характеристика такијех људи јесте, да су обично непостојани, пеирактични, а то стоји у свези са н.иховом идејалиошћу и нојетском диснозицијом, те н])ема тому не знају да удесе свој живот као остали обичпи људи, него нрибјегавају разнијем- пачинима, да забораве доњекле св(>ј тешки ноложај, а ие бирају средства, јер је страственост код њих врло развијена. При тому теже увијек за иовијем учинима и због тога су ријетко задовољии. Све их њешто стеже, осјећају њеки нритисак, који је узрок њиховој сентимеиталности и песимистичкој дисиозицији. Свака уврједаинеиравда тешко одјекне у и.ихову осјетљивом срцу. На што се обичпи људи и пе обазиру, то може њих жестоко да увриједи. Свако разочарање, иа било ма о чем, стоји увијек у свези са жестокијем иотресом