Стражилово

-43 293 Е>-

НАЛАТИН Паш краљ, наш силни, светл Владислав, На ким нлакасмо делу годину, Реко је да је Алмош наследник, Ал Коломан се диже — ноета краљ. Тад Алмош своје нраво тражаше ТОРДАЈИ И домовини створи силна ;зла, До смрти своје буну дижуки II аовућ туђе чете у иомоћ. ПАЛАТИН К'о баш сад ви... Ил за вас није срам, Што тад код њега срамом звасте сви? Ја нисам нристајо ) г з Алмоша, Уз бунтовника. Но краљ Коломан, Опраштао .је буне браду свом, Док слушаше свог доброг анђела, Јер знађаиге за ону наредбу: Нек скиптар млађи брат му наследи. Ал ви сте у њег отров сипали, Докле му срце не отровасте И он, ох, грозно дело учини! Те рођеноме млађем брату свом, Избости даде ока обадва! (Пољацима) Грозите се? Но ту још не ста бес! И на то још га носле склонише, Да нејако му чедо невино Ком шарен лептир беше милији Нег десет круна, десет престола, У ком анђелци јоште живљаху А греха ни да има не знаде Да, чедо то, нејако, невино Из мајчина му крила тргоше Да види ода с оком крвавим И то да му је задње виђење, А по том више ништ' да не види: Јер тад и њему вид одузеше. Због дрног греха, гриже савести, Коломан после свиште, кунући Зле саветнике евоје (на Воричеве нриотише) Ове ту! НОЉАЦИ Ох грозно, грозно! НГВИ НОЛјАК Што то чинисте?

ТОРДАЈИ Да сатаримо поган змијски род, III то сада ево гризе, уједа . . . НАЛАТИИ Из страха, да ће дете бити краљ! Ал нису само вид му узели; Господа су се мудро бринула, Удиљ о глави њему радећи. Но њега спасе свети манастир, У који смо га одмах склонили, Да не би био жртвом џелатском. Сачуво га је Бог, те поста краљ, И душманима грехе опрости. Ал ови, ови мира немаху. Да натраг стеку изгубљену власт, Најамљенике подло на1)оше Да нуде престо разним кнезовма, Е, богме кад се за то дознало, По праву бише протерани сви. ИОЉАЦИ То нпсмо знали. МАЂАРИ Све је потвора! ИАЛАТИН 1>ас 11})еварише. — Тог је било већ: Кад ваши оци Белу донеше И Андрију, а Иетра, тирана, Са престола нам доле свргоше, Они су онда друкче иримљени: Мађари пред њих листом одоше И -с благословом оба примише, К'о спасиоде бедног оташтва. Но с овим овде друкче сто.ји ствар. Натурује се, свет нак не ће га. Па, на жалост и ви сте устали! Мрзимо л ми вас, кад се буните'! Не! Ни сад још вас не мрзимо, гле, Јер знамо да су издајице те, Претварајућ се, вас обманули. — Та срце вам је пуно милости. Ал ако баш желите с нама бој, Нек тече крв, нек тече потоком, 1 [о (на Борпча) овај, знајте, не ће бити краљ ! (пратиоцима) Сад хајдмо! Један дан нек стоји још, Те онда — у рат, на шта срећа да !