Стражилово

чз 310 ЕЗ-

МРКИ ВУК

Истогиски роман А дама К реховјецкогл Превео с пољоког Рајко (Наставак)

ај смсх узбуди наново беснило у Борковицу. — Излази, брже! — викне на ГотФрида. У тај мах приђе Маћку један од љегове дружине. Беше то омален човек и изгледаше са свим кукавно. Примаче се што могаше ближе и журно шапву: — Штеди Немца. . . то је нревара. . . Маћко иодскочи на кон.у. — Иди отале, Скоро! — рече гпевно. Ал' тај Скора не узмаче. — Слушао сам ја, што се је говорило рече — међу посадом. Кнез је лукав, хоће да се, твојим рукама, онрости тога Немца, јер је драган лепе му жене . . . — Ха! ха! — засмеја се Маћко. — Може то бити ... — У тренутку му падоше на памет испрекидане речи Хенрикове, којима хваљаше дражи Мехтилдине и пуни зависти му погледи, које бацаше на ГотФрида, а најпосле јасна жеља кнежева, да иатера на борбу мршавога Немца. Све му то дође на ум, а уједно се сети оних љубавних погледа, ко.је му шиљаше Мехтилда. — Била би добра шала! — номисли. — Скоро! — рсче гласно. — Ја ћу, у наточ томе, убити Пемца, јер ме је исмевао пасји сии; али лене Мехтилде не ћу оставити Хенри-

ку !

То ће бити ночетак освети.. . Пази ти

добро на све, на ако се пружи нрилика, макар још дапас уграбили Немицу . . . Ударише у бубње — знак борби. — Излази! — цикну Маћко, ободе коња и пусти се трком. ГотФрид јахаше полахко. Окомио копље и као да чекаше нападај. Борковиц се устрми на њега, као муња. Сударише се штитови, одјекнуше оклопи, коњи поклекоше на стражње ноге, пропињући се предн.има у вис. ГотФрпд притсже коња, одскочи и свом снагом намери у груди Борковицу. Али оштрица се одби од желсзна оклопа, — но ударац бсгпе тако Јак, да се Маћко заљуља и рикну од зала. Не назећи више на погибао, која, му прећаше, баци своје копље и, тргиув кратак иож из корпца, ободс опет коња остругама н полети на

Немца, сукобив се с њим тако близу, да гледаху, бесни, један другога око у око. Гласан жамор нрестрављености зачу се међу дружином Маћковом. А и из ходника замачких допираху пригушени крици, и час по час, глаенији смех кнежев. — Брани се, ГотФриде! — викаше Хенрик. — Спремај се па смрт! — вришташе Маћко, ван себе од беснила. И крешући штитом о ГотФридов штит, гађаше га ножем. Немац се, с великом одважиошћу и присебношћу, уклањаше тим ударцима, ако му се и беше тешко бранити; не хтеде зар иуштати копља из руке као Маћко, а оно, одбив сс од оклона Борковичева, омаче се и забоде у бок његова коња. Коњ се успроиада, ђипаше, Фркаше. час се пропињаше, час клецаше а све ближе срљаше на коња ГотФридова. Наједаред скочи тако јако, да је, у том силовитом нокрету, од бацио велики штит Немчев. Борковиц уграби ту прилику, на у тренутку удари ножем у откривене груди ГотФридове. Али ударац не беше смртан, железни прстенови на панциру не пустише оштрице сувише дубоко. Немац јекну, иусти копље, па исук! мач из каније. Али бегне већ прекасно. Маћко га другим ударцем иогоди у грло, на опо место, где се оно, иокривено слабијом жичаиом мрежом, помаљаше исиод шлема — и сјури нож до дршка.. ГотФрид се, без јске, сруши на земљу. Али у исти мах и коњ Маћков, смртно рањен конл.ем Пемчевим, тресну о земљу, навал.ујући се својом тежином на витеза. Настаде ужасна граја и крика. Мислило се, да су оба борца погинула; дружина Маћкова нрискочи у помоћ господару, који лежаше на зсмљи, Жегањци дизаху Немца, који још крчаше. Беше ужасна забуна, из ходника се стрчаше гомилама, и сам кнез пође, а пред њим трчаше лепа Мехтилда раширених руку. Маћко лежаше, међу тим, притиснут тежином коња и свога оклопа. — Скоро! — вришташе, — свуците с мене то убијено кљусе, на мс дижите . . . Здрав сам и читав.