Стражилово

чз 311 к-

Дизаху га тада у густом мраку, јер се же гањска момчад скунилЈ с буктињама око Немца и стараше се да иробуди у њему живот, кога више не беше. Радостан Скора креташе се око Маћка, да га брже подигну, кад ал' наједаред у мало не крикпу. Отискујући окуиљене витезове, дрхћући од ужаса, с очајном вриском притрча Мехтилда. — Убијен! — врисну. А Маћко већ беше на ногама и дочека ју у загрљај, у који она срљаше без отпора. Не могаше се ни часа часити, Ваљало се користити противничким немаром. На миг Скорин опколише Мехтилду и дадоше Маћку коња; а он уседе на њега, пограби Мехтилду и памести ју уза се, после тихо даде знак. У смакиутим редовима крену се дружина Маћкова на капију. Не чувапа у тај мах, јер се сва страна стрчала к ГотФриду, та каиија беше отворена. Еле Маћко јурну сада трком и користећи се опћом забуном, негоњен, умаче изван градских међа, са читавим својим друштвом. Слушајући топот и звеку оружја, која се губл.аше у даљини, кнез Хвнрик се злобно засмеја. — Опростио сам се иезваних гостију мишљаше с радошћу, а ногледајући иа Готфрида, који лежаше на земљи без живота, додаде у духу: — И тога сам се опростио! . . . А мислећи тако обзираше се жел.ним погледом, не би л' угледао лепу Мехтилду, коју мишљаше тешити у њену удовиштву. — Где је Мехтилда? — викну најзад, јер је не могаше нигде да спази. Нико му па то ие зиаде одговорити, јер нико не опази, кад је уграбл.ена; а сви се сада досетише, за што је нан Маћко тако напрасио утекао. Кнез је беснео од жалости и зала, али то му није номогло. Газаслана, па све стране, потсра вратила се без успеха — дружине Маћкове нестаде без трага. А међу тпм Мехтилда, несвссна, дрхташе загрљена рукама Маћковим и пе беше ни сама иа чисто, нгга се то из небуха догоди. Страхујући за живот витежев, који је чудним начином овладао њеном душом, потрчала је к њему у очајању, држећи, да ће га затећи мртва — наједаред осети се у његову наручју,

отета, уграбљена, несиособна да нрозбори рсч, ни да се опире. Ветар се сада титрао раепуштеном јој косом, гладио ју по лицу, а она, затворених очију, осећаше само, да ју нека незнана сила носи у далеки простор, у свет непознат и туђ. Хтела је да виче, ал' јој глас замираше у грудима, срце престајаше да куца. и падаше у несвеет, у којој се кашто, као страшна мора, појавл.и вашс високи, мршави, крвави труп ГотФридов .. Не оде сад Борковиц, у овај мах, у иемачке крајеве, као што смераше, него се из Жегања, скупа са својим живим нленом, врати из неиада у Кожмин. Пан Сенђивој од Чарнкова ирекрсти се од чуда,, кад дознаде за то. — А на што ти та жена? — прогунђа. Паелади се њоме, ако ти се допада, ал' је не држи код себе, јер то ти је тако, као да држиш гују у недрима . . . Ни Маћко испрва не мишљаше друкчије. Жеља за осветом унрављаше њиме у онај мах, кад је, ие могући добро ии размислити, шта ради, уграбио Мехтилду из жегањекога замка. После беше и у неприлици, шта да иочне с том Немицом, и волео би, да је се отресе. Али Мехтилда беше врло лепа, а њене црне очи гледаху на Маћка, као да ће душу да му нрожегу. Борковиц доселе не обраћаше оштрије иажње на жене. Презирао их је, а миловао није ни једне; силом је отимао, кад му се је која свиђала, не иитајући за вољу; и тако наилажаше само на престравл.ене им ногледе и слушаше само молећиве речи, — љубавних речи пи не познаваше. Прва Мехтилда гледаше на њега нсжно, а говораше још нежпије, пе тужећи се на своју отмицу, ни на то, што је у кожмињском замку била туђа, осамљена и као у г роиству. Пс пушташе само Маћка од себе, а заклињаше се, да хоће да му буде верна жсна и слушкиња. Та н.ена нежност заилела је срце Маћколо, као мрежа. У загрљају Мехтилципу заборављаше, на час, на све, што га је гризло. Падаше му кашто на памет кнез глоговски Хенрик и буђашс жсђ за осветом; нодраживаше га Сеиђивој, иребацују|'.и му нерад; осећаше и еам, да јс врсме да сс извије из тих загрљаја и да ради успешније, него доселе, ако ће да сс дочена власти у Великоиољској, — али те намере и гнев ослабе, кад год погледа у црне очи Мех-