Стражилово

-чз 312 в»—

тилдине и кад зачује њен нежни глас. У замку се веЕ ночело шапатом роптати на то, оообито кад је пан Маћко заповедио, да се снреме собе за ту Немицу и кад их је ејајно искитио. Још се говорило, да су се тајно венчали. И тако прође дуже време, — година, ако не и више. Док се најзад иан Сспђивој од Чарнкова не могаше више уздржати. — Маћко — речеједан пут, гледајући мрко нањега — ја не мислим ту трошити с тобом живот уЦтутањ... У Одсечи су Наленчи ојачалн. ја сам се заклео, да ћу им се осветити, а године пролазе у лудо. За то те ја остављам, јер си сети изГубио у Немичину загрљају, на идем и радићу како будем најбоље знао . . . Сенђивој није још никада тако дуго говорио, ни с таком жалошћу. Уморио ее, да га је зној нробио по челу и удил. гледаше па Маћка, који се смејаше и показиваше беле зубе. А носле наједаред ирискочи и загрли СенђиВоја. — Искушаваш ме, крвави ђаволе! —викну. — Ал' си цраво рекао'. . . Очарала мс та жена, али то већ пролази, већјенрешло. Осећам, како ми оиет срце бије као некада и отима се одавде... Па Одееч ћемо поћи па брзо, а сад још идем у Познањ, иа онда краљу . .. морам бити намесиик и осветити се глоговском кнезу. . . а овде се доконати власти!... И од великс радости, што му је ерцу одлахиуло, начинио је те ноћи част у замку, а сутра дан, у рану зору, узев Сенђивоја, Скору и пајуглсдније своје другове, крене се у Познањ, где беше збор шљахте. — Видећеш ти сада — говораше Сенђивоју путем — да нисам био глуи, што сам со нримирио неко врсмс. Шљахта је мало заборавила на старе увреде, Наленчи умирени ћуте, сад је време, да се ту учврстим. Сенђивој сумњиво гледаше на њега иенод очију и ћуташе. — Сада идемо — продужи Маћко — на збор као угледни сепатори, пе као разбојнички витезови, — ја сам љенђки, ти накјељсхш кастелан. Сенђивој пљуну. — Ђаволу ћу дати кастеланство... — прогуиђа. — Подај, али пе одмах — одврати Маћко, — јер је опо сада потрсбно.. . Ту со непрестано буркају иротив краља н малопољских закона, — еле треба се тиме користити. Кад им кажсм:

браћа смо против заједничкога непријатеља, а тај је малопољско право . . . онда нам ваља склопити братски савез или конФедерацију, па ћемо имати снаге, којој не ће ништа моћи никоји староста краљевски. — Мудро збориш! — крикну Скора, иодскакујући па коњу од велике ра.Дости. — Не ћеш успети! — промрмља Сенђивој. — Видећемо! — засмеја се Маћко. — Ја сам уверен, да ће сви за мном. И не нревари се у тој нади. Збор у Познању беше врло велик; дође Прецлав, кастелан познањски, а с њим други кастелани, као Јарош старогрођки, Војслав дрожињски, Адам островски, неколико Заремба и Њемјеша. Све нротивници новога нрава, који одмах почеше нротив њега викати с великом жестином. А кад се већ духови распламтеше, диже глас пан Маћко. — Браћо! — викну — не може то бити, да се ми подамо томс малопољском праву, јер онда ће Краков завладати над нама... а то се не може донустити! Грађани склапају, против нас витезова, братске савезе — ми пак без јединства ходимо сваки за се, и онда је лако краљевском старости да нас гази свакога појединце. Чнтајте нови закон: за убиство, разбојство, иаспље, належ, уништавање граница и нчелињих пањева . . . ха! ха! ха! Највишу казиу: „седамдесет" суду, а „петнаест" породици, дужаи је утерати староста у целости, заиленом, узимањем у залог... Та онда не ће бити никога међу нама, кога тај етароста не би притиснуо залогом . . . А ко ће се тиме обогатити ? Само суд или краљ против нас, и породице, које туже — непријатељи наши! . . . Усклик опћега иристајања поздрави те речи. — Учинимо онда — настави нан Маћко даље — узајамни завет љубави и братинства, за вечита времена, да ћемо се узајмице помагати иротив свакога ... — Не иротив краља... — јавише се гласови. Пан Маћко бистро погледа. Хоћаше можда порећи, ал' се умери. — Не иротив краља — понови — него против права, које хоће да нас потлачи . . . Никоји од иас не ће оставити другога па цсдилу ни у којој прилици, него ћемо се узајамно бранити мачем, жртвујући живот и имање, и остати у братинској љубави... — Тако је! такоје! —викаху. — Тако ми помогао Бог п свети крст!..,