Стражилово

-гз 366 е>-

695 биљежака о Гкшдурнју. У овијем биљешкама иема готопо ништа, што нам пе би било нозиато ии Фререова члгаика. У дјелу Дубровчанина С. Долчија: ГавИ У(1егапо-В.ади81П1.... (у Мледима 1767) има на 3 стр. неколико ријечи о Бандурију и 0 његовијем дјелима. Криио је ту занисан дан љегове смрти (т. ј. 14 децембра мјесто 14 јануара). У дјелу Фр. М. Апендинија: N011216 Ј81опсо-сгШсће $иПа апУсћНа в1опа е 1е11ега1ига с1е' Кадивеј... (у Дубр. 1 1802, II 1803) има у II књизи на стр. 22— 25 прилично доста о А. Бандурију. Ту има неколико биљежака о Анселму, које нрије нијесу биле познате, али има и знатиијех ногрјешака. У бијограФиском рјечнику: ВЈодгарћЈев ШнуегееПеб (уШсв.) има члаиак Вајсов о Бандурију а у Еициклоиедији Ерша и Грубера (VII св.) чланак Бауров. (Зба су чланка прилично добра, јер су попајвише нанисани по Фререову чланку. Баур спомиње већи дио литературе о Бандурију. Год. 1841. наниса М. Пуцић омалеп члаиак о Анселму, који је штамнао II. Ф. Мартекини (Ма1'1есс1пш): СгаПепа сћ Ва^инеј Шиз1п. Ту је и слика

.( ® А с 'чћ'

Аиселмова. Година Анселмове смртп није ту прано забил.е?кеиа (12/12 1742). Писцу пије био иозпат главни извор (Фререов чланак). У бијограФиском ])јечнику С. Љубића: В17лопапо ћш§;гар1псо (1е§П иотјпј Шиз1п с1е11а 1)а1та7ла. . . (Ујеппа-2ага 1850) има чланак о Бандурију, који је наиисан 1К) члаику Вајсову и по Апендипију, из кога је писац узео и неке погрјешке. И у чешком №шспот 81оуп1ки има мален члапак Влчков о Анселму. Неколико ријечи с неколико ногрјешака има о њему у Ма1. ћгу. епсЈк1оре(1 гј 1. Ниједаи од овијех нисаца није употребио његова дјела, да из њих попуни н.егов живот. Поглавити су извори за његов живот: чланак Фререов, неколико бил.ежака код Аиендинија и М. Пуцића, којијех пема код Фререа, и његова дјела, особито Аштас!уег810пе8. Ово је прештамнано у Бопу (Согриз бспр !огит ћЈ81опае Вугапћпае: Соп81ап1. Рогрћуго§епе1и8 III), али није потиуно, с тога сам употребио и парискн оригинал (1трепит огЈеп1а1е). Гдје је ово пошљедп.е употребљено, свагдје је забнЛ .ежено, (Наставиће се) В. ђери+,

а ф К0ВЧЕЖИТ1

фт с -т- •т-

КЊИЖЕВПИ ПРИКАЗИ Позз11А дохторн Францета Нрешћрна. I! Трсту. Тиском ин накладои Доленчепс тискарне 1893. Цена 10 кр. Страна 32 са предговором и албуком. — То је прва свешчица ћирилицом штампаиих Прешернових „Иојеаија". Ивдавалац се обраћа омладини словеначкој с речима: „Ирочитавпти неколико домаћих производа, штампаних ћирилицом, научићете је добро још пре него па два сата. Корист отуд биће за нашу кљижевност недогледна. Показаће вам пут до узвишене старословепске, до богатонародне српске и бугареке и до још богатије народпе и уметпичке руске кшижевности. Из тих непресушивих врела црпшћете живу воду, биеер за биеером, отрешћете се туђег духа, удуоићете се у еловепачку кн.игу; џрисвојићете словеначку словенштину, и наш језик из ваших уе/гч: „јавпо ко вћчша ћо ре1, итопп епако (Јопе1". (Ргеаегп) — То је разлог, за што се издају Прешернове песме ћирилицом. Али јо важан и други. Ирешерн јс највећи словеначки песнвк. 1 Г.егове неке песме су недоетижно лепе. Хрватски песнигс X. Бадалић, добар познавалац Прешернов, рекао је неком приликом: Прешерповој „1дта вце" иема пара ни у једној кн.ижевности, што се тиче лепоте, нежности и једноставности". — Па ипак Ирешерна мало знају осим Словенаца. Ћирилица

ће дакле бити добро средство, да га и друга наша бррћа упознају. — Уза све то морамо ипак тој ћирилици, којом је Прешерн штампан, нешто приговорити. Не внамо, за П1То пише издавалац место се: сСА Ј јо: 1Л.; је: је; је (аееЛет.): |/Л; мој: мои и т. д. Несмисао је уводити сада овако неспретне знаке, јер не, означавају тачно дотични чист самоглаеннк, већ назале, а тих немамо више. За нтто се не би иисало чистом грађанском ћирилицом, каквом пишу данае Срби? Та еловеначки ,је језик исто тако прикладан за ћирилицу као и ерпски. Надаље је издавалац место апостроФа метао за тврдим сугласииком т., а за м. ким г 1,. Срби су се отресли тих јорола и јорова на ће их се н Руси данас сутра отрести, јер филолози су руски то већ више нута наглашавали. Та начела у писап.у ћирилице увео је у п В1оу:твксш 8уо1о" неки ЛемурскЈи. По ми мислимо, да тај начин писан.а нема за се ама ни један важап разлог. Јер ко зна грађанеку ћирилицу, без велика ће труда научити руску и бугарску азбуку. Желели бисмо да Прешернове „Појезије" нађу много читалаца међу Србима, али желимо, кад се већ међу Словенцима пише ћирилицом, да се не уводе новотприје, јер од н.их но ће бити користи. Марибор. Ј. II —ц.