Стражилово

-чз 374 н-

иажњом и пије ми одмах одговорио. Иосле сам сазнао, да је било све онако, како је он хтео. — Јеси ли је жалио? упитах га. Убојица се осмехпу и одмахиу главом: — Па све је, рече, било у мојој власти. Онако сам ја хтео! Мени само не измаче ни онај треиутпи зрак из његова ока, који ме и сад врати на ону утешну мисао, да је човечје срце увск богато чистим изворима, које често муте иедовршена нрирода или чудно разумевање свога достојанства. Целога смо лета били заједно у истом месту. Живели смо врло лепо и везивали се обичпим расположењем за опе тако мпогобројпе, а тако о.бичне и ситне паланчапске догађаје. Већ сам почео, да верујем, како је то човек од мало јачих живаца, али пе и тако загоиетаи, и како их има доста таквих у свету, само мап.е више изглачаних разним приликама. Но растанак нам јс био на начин, који нисам никако слутио. У истом нашем месту имали смо и једнога оџу, поетариЈег Турчина, са танком и дугачком брадом, врло мршавим, бакарним лицем и белом чалмом око главе. Могло му је бити око шесет годипа, али је увек био живахнији од година, и веселији од иекуства. Пре свега, код иас није било ни једне џамије, није било пи једиог од оџиних „верних", него је оџа живео по иеком паређењу „озго" и нримао „државиу номоћ". Сви су га сматрали да „јеете нешто" (тако је и сам он л ислио); звали га „паш човјек" (Оџа је говорио јужиим иаречјем) и иикад пису с њим озбиљпо разговарали. Прави неномућен старац, детињских жеља и весео, пгго се мпого не »мучи. Седео је па крају у вароши, од куда су извирале разне, свакојако увеличаие приче о његовој кући. Говорило се, да има младу жеиу, да је врло леиа и да је оџа, кад пође, катанцем затвара. Еолико се пута обилазио онај ирљави сокачић поред оџипе куће Ко.птко су њих загледали, нреко жутог нолу норушеног зида у нрозоре те ирпмамл.иве куће, по пеки нут видели сама оџу, алн ту „лену итицу" још нико пије смотрио.

Од једпог се времеиа Убојица не раздвоји од оџе. Прво у каФани, на опда еокаком, иосле га је оџа водио и својој кући, иснраћао га, долазио је њему и — ми смо очекивали, да ће отуда иешто бити, само како и шта нисмо ногодили. Једне вечери приметим Мишка да је раеиоложенији и поменем му булу. И од тада сам знао, да је „бела као сребро", да има руку „облу као јаје" . . . да су јој „веђе татареке" ... „пе да говори, рече ои, пего гугуче!" — А оџа?.. рекох. Оџа је стар... Шта ће њему таква жена ?! Њихово се пријатељетво још више разви. Сваким даном сам их гледао, где једно поред друго неравно корачају, како се оџа нревија у куковима, маше рукама и ирича тако живо, да ни сама себе, чини ми се, не стиже за крај. Убојица слуша увек пажљиво. . . Смеје се гласио (никада се оп пије ипаче гласно смејао !), пљеска га руком но рамепу, зауставља га у сред хода и свачим иоказује своју истииску иажњу. Кад, једног јутра, још сам био у својој соби, уиаде један мој нозианик сав узбуђеи мени у собу. — Знаш ли шта је?! викпу још с врата. Оде була! — Која була?! — Була! Була!... Оџина була! Однеее је онај кобан. опај арамија! . . . Онај убојица, убојица! Ноћасје однсо! Траже га свуда, на све стране. — Па како то?... Како је могао! ? Мој нознаник седе на столицу: — Сиромах „наш човјек" !.. Везао га оиај за врата, метуо му мараму у уста, извукао булу, њему рекао, каже: „лаку ноћ" на утекао! Знао сам ја, да ће тако бити, тако ми Бога, знао сам! Та морало је то бити, носле онолике љубави и оиоликог пријатељства. Говорило се о томе неколико дана. Оџа у прво време иије никуд излазио. Седи, рекоше, код куће, ништа не једс и само каву иије. Мало сам веровао у све оне паредбе и потернице, што су послали за Убојицом. Само ме изненади у његовим „особеним знацима", да има „ожиљак од сабље по