Стражилово

■чз 39Б ез-

Казимир оштро иогледа. — Кохане! ■— крикну како емеш амо улазити?... Кохан притрча и наде краљу пред ноге. — Милостиви господару! — завапи са сузама у гласу. — Казна је љућа од греха... Ја сам желео теби добра и мира, најсветлији краљу, на ето изгубих све... није ми слободно, да те служим !... Говораше то клечећи, молећиво узнеоених очију и руку. Казимира прође кроз душу тај глас вернога слуге, на чије је услуге навикао од детињства. Окрете се од њега, да не нокаже узрујаност, а руком даваше знак, да одлази. Кохан се не мицаше. —• Господару мој милостиви! — шапну. Поврати ми евоју љубав, па ћу ти бити веран као пас. Не молим ни за што, него само да те могу служити, макар заборављен, невидљив. Нека ми буде слободно ући господару своме онда, кад ме нико не види... И тако ништав створ, као што сам ја, може кашто донети занимљив глас, који лакше чује, него ко други и који може да буде добра ономена... Краљ ћуташе, а Кохаиа то осоколи па говораше даље, не дижући се с колена: — С тешким јадом у души, отиснут иенред лица свога милостивога господара, лутао сам сада далеко ио свету и наслушао се свега и свачега... Бејах и у Жариовцу... — ]Јио си! — крикну краљ, па се окрете Кохану читавим лицем — је си ли видео краљицу ?... — Видео сам — одговори Кохан; — сепка је само остала од те жене ... болесна је... смртно болесна... Казимир се жацпу. Лице му доби диван израз: нсмира, бојазни, а уједно оживљења. — Болесна... — нонови — та има онде свега, што јој срце зажели?... — Има свега — иотврди Кохап — али нема слободе. Чезпе, плаче, очаја у тој тамничкој оеами... ЛандграФ, отац јој, кад дознаде, да јс оболсла, хтеде доћи, али се боји... — Чега се боји? — запита Казимир. — Твоје моћи, краљу, — одговори Кохан. И додаде тихим, смерним гласом, гледајући удиљ молећиво на Казимира: — Да смсМ ј као некада, рећи реч... молио бих те, милостиви господару, да сада нокажеш

милосрђа... Знам ноуздано, да би сада и краљица, осећајући се близу краја, јер је болест тешка, страшна сушица, иристала па све... па и па развод ... Казимир стаде ходати по соби у великој узрујаности. — Је л' ти говорила то? — занита за час. — Јасно иије рекла пишта — одговори Кохан — али је наговештавала, да би пристала на жеље краљевске, кад би јој се дала всћа слобода, да може поздравити оца свога у Жарновцу. Краљ застаде замишљен. — Мој Кохане — рече за час — забране своје, што се тебе тиче, не могу још за сада опозвати... ту у двору не можеш бити код мене, док нон Аљбрик ие донесе, из Авињона, апсолуцију за Баричку... Али ме можеш служити иначе. .. Кад је краљица као што велиш, болесна... ваља се иоказати добрим. Иди у Жарновац и однеси моју заповест свима тамошњим и иограничним старостама, да нс чине никаких сметња доласку и одласку ландграФову, кад он усхтс да дође, а краљици у замку нека дају већу слободу... Иди у Жарновац... Кохан сс још ие дизаше с колена, него се нривуче до ногу краљевих, па их обгрли стискајући. — Није то доста, мој краљу — рече за час. — Да се та ствар добро сврши, ваља кога нотаћи, да ласкаво нриволи ландграФа на развод. Тако ми се чини, да краљичин отиор не потичс од ње, него му је врело из Кассла, од ландграФа. Он не ће, да му ћерка нрестане бити краљица и подбада ју, да никако не нристаје на развод... Краљ гневно скочи. — Знам ја то! — крикну. — Гоља је... Није могао да ми иснлати кукавна мираза, а хоће да ме поносито зове својим зетом! Ја се не ћу упуштати с њим ни у какве преговоре... — Други би ииак то могао учинити... шапуташе Кохан — и то усиепшо... — Ко то ? — шапну живо краљ. — Најноузданији пријатељ ландграФов, Јан од Порка, рођени брат пана Маћка Борковица, који је сада у Кракову, и могао би... — Маћко је ту! — крикну краљ. — Треба да се састанем с њим и то што брже... — Камнсор ми јс говорио — нримети Кохаи, очевидно радостан због утиска, што но га учинише његови нланови на дух краљев —