Стражилово

-кз 405

истине, ла коју знађаше 1\,азимир ; а то је, да је једини Борковиц, својом моћју, могао занречити буру и држати на узди иемирне духове. Прихвати за то, беу приговора, одговор пана Ма). ка, и одмах за тим, врло ласкаво и дуго, стаде с п.им говорити о великоиољским стварима. Очевидно га хтеде унедати и предобити, али Маћко, осећајући, да краљ још није рекао оно најглавније, што је смерао да каже, беше удил. на оирезу, одржаваше и на даље, у умереним речима, привидиу неотесану нростоту и чекаше. По нри крају разговора очи му опет стрељаху ватрено. Краљ стаде говорити о шегову брату Јану и сномену о нријатељству тога. брата с Хенриком, ландграФом хеским... Одмах се пан Маћко досети на што краљ смера. — Врат мој — одговори — нема приснијега нријатеља од ландграФа. .. одрекао се својс родбине ради те љубави... ЛандграФ ће исто тако све учинити за љсгн. . . Ваљало би — нримети Казимир — да се брат твој макар једанпут окористи тим утецајем, па да учини пробитачност своме краљу, а не само краљу, него и целој држави. - Од младости он онде борави — рече Корковиц. — Заборавио је јамачно на своју отаџбину, нс зна њених иотреба, ни ЛЈуди.. . Инак кад бих знао, кака је воља краљевска, можда би ми пошло за руком да га приволим... А на те речи пе могаше Казимир затајити радости. Борковиц му сам олакша мучпи нрелаз, еле бсз икака даљега оклевања разјасни му краљ у кратко и крепко, шта тражи од њега. 11е слућаше ии о какој подмуклости Борковичевој у тој ствари, не опази ни бледила на његову лицу, ни утиска, што но га чињаху на њега његове речи, а који се објављиваше у ссвању очију и дрхтању грчевито стиснутих усана, Паи Маћко елушаше и размишљаше: — Еле истина је, што ми рече Отон од Шчекаровица.. Краљ жсли развод, а мојим и мога брата посредовањем хоће да склони ландграФа и Аделајду, да пристану на развод.. . И за то ми даје војводство и управу у Великопољској !.. . Хоће да буде слободан, да се ожени Јадвигом, а ја не могу донустити тога њена тријумФа, макар ме главе стало... Примићу се те ствари, да је у мојим рукама, јер да се повучем, нрихватио би ју ко други. .. Само да ми

пође за руком тако говорити, да се краљ не доссти по дрхтању у моме глас.у, каки је пако пробудио у мојој души... Отићи ћу у Касел, али за то, да све ђаволе иокренем против тога гнуснога краља... Главу је оборио, а кад Казимнр нрестаде говорити, овако ће рсћи тиншм гласом, који изгледаше покоран: — Ниеи могао, краљу, бол.им рукама новерити ту ствар... Одмах идем у Касел, иа ћу учинити, што се буде могло. .. Врат мој и ландгра® једно су, за то је поуздана иада, да ће он, крал,у, склонити ландграФа, да ти учини по вољк... Казимир ухвати Борковица за руку. — Ии ие сањаш — речс — колико ћеш тиме за ме учинити. То ти не бих ваљда никада заборавио... А и сада сам ти већ захвалан за твоју готовост. А да можеш с већим доетојанством ићи у Кассл — додаде краљ с пријазним осмехом — изићи ћеш пред ландграФа, као војвода великопољски. . . Иди сада, војводо, па нека ти труд буде уепешаи... Борковиц се саже чак до крал.еве руке и брже боље истрча, јер осећаше, да га заноси бесан гнев и да се за час може издати. А крал. пливаше у радоети. Мисао, што но ју избаци Кохан, изгледаше му изврсна, а разговор с паном Маћком испуни га уздањем. — Сад сам га тим војводством — мишл.аше — успешно упецао. Опи ће оида, у двоје, склонити лаидграФа, да пристане иа развод. И одисаше слободније, као да му спаде терст са срца. А тако беше добре вол.е тај дан, да већ беше готов и да с Вођаитом докона ствар, да га не дражи. Кад, дакле, дође опат Аљбрик, дочека га врло нријазно и, не сиомињући ни речце о разводу, отправи га у Авињон с молбом, да му се онрости убиство евештепика Баричке и да се одреди еиитимија. Још тај исти дан кренуше из Кракова: онат Ал,брик у Авињон, и Кохан у Жарновац. А нан Маћко са својом дружином, којој се нридружише нан Отон од Шчекаровица и пан Миколај Пшонка од Бабина, похита у Касел. Од неколико година иије се видео с братом, а беше е њим у завади, јер Јан га некада наговарашс, да сс настани, скуна с њим, у Немачкој, а пан Маћко не хтеде да слуша тих савета и још их исмеванге. Јан од Ворка беше нристао, евим ерцем, уз