Стражилово

чз 407

к.и ~.и -чи

'чјх' *ч1^

р

* УШЕТНОСТ Џг

СА СЛИКАРСКЕ ИЗЛОЖБЕ У БЕЧУ

На све стране се отварају сликарске изложбе. У Г>ечу, Наризу, Лондону и Риму већ су сликарске изложбе отворене, и сви часописи, политични и белетристични листови и поједиие брошире кипте од критика на поједина уметничка дела. Има много званих и незваних, који изричу свој меродавни и немеродавни суд |) овом или оном сликарском правду, овом или оном уметиику. Некога обасинају хвалом а другога, који је тако исто хвале вредан, испрескачу, тако, да на себе навлаче силно огорч®н>е. Па онда још ако је уметник миран и добре нарави, он слабо и мари за неумесна иребацивања и замерке критичареве, но ако је критичар наишао на сангвиничара уметника, то му овај заиста не ке остати дужан. Тако је иознато, да је чувени француски сликар Тћошав ОоиЈиге ужасно мрзио критичаре, ко и уједио нису били и сликари. Он је као и стари славни талијански сликар Рао1о Уегопезе држао, да је кадар само сликар оцењивати сликарске радове, а другим критичарима, који нису били у.једно и сликари, један нут је ноцвнкнуо: „Ако сте баш ансолутно нриморани, да шмпете о оним стварима, о којима немате нн појма, онда нишите најбоље о кокици, јер је то врло шкодљив зарезник, са њоме ћете се моћи врло добро разумети. Али само оставпте оне на миру, који тако исто озбиљно раде, као и ми". Заиста и сам нризнајем, да то није најлакши посао, читаоцу приказати леноту које слике. Није лако читаоцу слику тако приказати, да добије тачна иојма о раду и нодобностн уметниковој. Критичари у опште приказу.ју само некоје стране, некоје облике, али никад слику у целини, у њеној савршеној леноти; та се лепота мора рођеним очима видети, а не кроз наочари овог или оног критичара, као што ии говорник није кадар оног својом речитошћу занети, који његова говора не чује. Али како данас ми Орби још нисмо тако сретни, да имамо нлуетрованих лнстова, који ће доносити радове бар највоћих светских уметника, то ћу се потрудитн, да штоване читаоце

„Отражилова" овако унознам бар најбољим радовима бечке сликарске изложбе. На овој изложби застуиљене су све слпкарске школе. Има довољан бро.ј слика од натуралиста, реалиста и идеалиста. Али сви ти уметници не показаше ни једне слике, која ће са свим верно карактерисати наш век. Нема слике, која показује генијалност уметникову, нема слике, нред којом ћемо и нехотице застати, која ће нас силом себи иривући, која ће нас сво.јом лепотом очарати, занети; нема слике, у којој се огледа силна, јака личност, ванредан дар, у којој одсјајује геније велпкана. Све су то још увек бољи таленти, који стварају лена дела — и ништа више. Што ми најчудноватије изгледа на овој изложби, то је, да су и ове мирне Бечлије отвориле врата модерним сликарима. Док се водила најжешћа борба међу разним сликарским школама по изложбама у Паризу, Минхену п Риму, од те се љуте борбе на бечкој изложби чуо само нејасан, тамаи одјек. Док се модерин правац у сликарству ширио из Париза у Немачку, Италију и Енглеску и онде стицао силних нристалица, бечки су уметници остали са свим хладни према новој струји. Заиста врло чудиовато изгледа, да су ауетриски уметници могли битп тако консервативни, да иису хтелп признати ни најпростију, нај јаснију истину. Дуго и дуго нису хтели да увиде, да иојаве слободне ирироде т])еба уметник да црта у слободној ирироди, а не у мрачном атљеру, украшеном тешким ћилимовима, старинским оружјем п испуњеним тицама. Беч.шје у онште не воле борбу, не воле буран п плаховит живог. Они су већ на далеко нознати са свог мирног начина живота. Па као што воле мир у животу, тако исто нерадо гледају п борбу разних праваца у уметпости. Слике бечких сликара одликују се нежношћу у осећајима и финоћом у изради, п врло ретко ћете међу њима наћи особењака у схваћању нли пзвођењу. Пспа! сликари околина (ГлшЛвдћаКктакг) ретко ће се далеко упутитп од места свога ро-