Стражилово

чз 418 е$-

оку, а особито тима Вућкаловима, што се није за онога п.евог клипана удала — да..." „Није то набациваље. Та, ето, била је као тресак, а сада... усукала се... а?! „Па добро, имамо још два сина, па ће ваљда дати Бог..." „Два сина! Јесте, јесте, али Милутин не ће узети Јулу — то знај !..." „А да кога! Та девојка има тала, па је здрава, персонаста ..." „Не ће!..." „Бог с тобом! Та јеси ли ти при чистој свести?! Ваљда ми тек пе ћеш довес/ги какву подераних лаката... да ми се свет руга... да прће усне за мном, кад у цркву дођем... Та не ће друга прекорачити ми прага, већ преко мене мртве. То зиај опет ти! Да! Гле ти чуда! Имаш доста свега, али за то треба да узимаш с талом..." „А за што не какву сироту, када ја имам свега доста?!" „Сироту! Да се не могу отрести родбине јој. А шта овој Фали? Није саката... Богата је, на још каква девојка — а и момак ју воли. 0 томе да ми ниси више говорио! " „Говорио, не говорио — али ти кажем, да не ће увек бити ни на твоју, ето ти; ма коју другу, али из те куће не ћу. Ова је наша увек тамо, па се домунђавају...'' „Та родови су. јуначе; ваљда пе ће ићи чак КгшриЈ.ештма у девету нету род роду!" „Али ако буде као и ова... а чула си шта је ова наша говорила оној на салашу, да је много боље без деце и да се није вредно с децом петљати... Ето, то ти је говорила баш сама снаша Милка; па, буд смо унесрећили првог, да и другог унесрећимо? На част јој њен тал! Оно, ја немам ништа против девојке, иити бих рад, да глас какви за њом нукне — али, да није с овом у роду..." „И ти слуиташ што свет говори! А зар та снанта Милка није злобна, што нисмо узели њену синовицу, те и сада навија на своју воденицу! Еј, еј, ала си плитке намети, бого мили! Чујеш, остави ти тај посао мени... то су женски — моји нослови, а ти се у то не мешај, као што се ни ја не мешам у твоје. Ето ти; требају ми си-

роте; да ми јој родбина долази у госте неоФарбапих шарагаља, у подераним реклама, кратким камишима, а лулетинама од педл.а! Да ми развлачи маст, лебац, смок својима, ево и теби и њима!" Ту зврцну палцем о ирсте, залупи врата за собом па изађе у кујну. Чича Ненад остаде сам. Гнев му је киптио по грудима и, гато нигда није, хтеде сунути на своју жену, али се трже. Завали главу ме!;у шаке, подлакти се и стаде ногледати у светиљку и премишљати. У највећој слози и л.убани живео је са својом женом, док није почео женити свога најстаријег сина. Није ои хтео из куће Макрићеве, јер су већ три удате, а немају од срца порода. Тада је отпочела свађа са женом. Али јој је попустио. Речи попе и учитеља о злу, које се почело укорењивати у нашем пароду, падале су као врело угљевље иа душу Ненадову, јер ево већ трећа година, а он нема унучета. Још како тако, да није и од света што гата слуптао о Јели, и да ова није сама рекла, да је бол>е без деце. Сии соко! Отта нре као пеливан, а сада као прст... Али гата ће? Зар сада нод седу главу да нукне глас по вароши, да се газда Ненад Змајевић иотукао са својом женом!! АиМилутин! Као да су га оманђајисали. Иде за Јулом као слеп. Ако у колу, до ње игра, ако у пударину, у њен нодрум! Да се противи жени до краја, направило би се зло у кући, каком на далеко пије равна. Устаде и ћутећи оде у авлију, да обиђе стоку. Жена му скидаше са једека осушено рубље. Преко плота у авлији комшинској, газда-Јовиној, виче дериште : „Ле, ле, деда!" и показује газда-Јови врапца. „Чујеш ли ? Када ће твоје тако ?" запита Неиад осорно жену. „Не булазни!" одговори она преко рамена и оде у кућу. * Прошло је већ две годипе, како је чича Ненад оженио и свога другог сина. Понтла је за њега Јула. Ненадова се слутња обистинила. Тек што је крочила у кућу, ночела се све негато потајно домунђавати са старијом снајом. Оно, истина бог, није