Стражилово

-43 419 к-

н.ему било противно, што се две му епаје лено слажу, али му то нотајно шуровање није годило. Нише пута би наноменуо сво јој жени, за што зебе, али би ова умела љегову сумљу ублажити. Променио се чоиек, да га једва можеит нознати. Сећаху једпе вечери снаје, жепа му и он у соби. Жене су ћутећи нреле, а чича Ненад је превртао калепдар и тражио ваигаре. Сипови му бејаху у ади. Око једаиаест сати устадоше снаје и одоше у своје вајате. Чича Ненад се почео спремати за спавање. У том залајаше вашке у авлнји. Устаде да види шта је. Када је у авлију изашао, није чуо ништа, па хтеде натраг у собу, али у то опази светлост у Јелину вајату и чује разговор. Приђе ближе па стаде прислушкивати. Када је прверечичуо, чисто му се следила крв у жилама. Жена му изишла, да донесе из трема још мало сувади, а оп јој ману руком те и она приђе. Ево шта је чуо из Јелииих уста: „Хи, хи, хи... видиш ли. како иас тај матори орлуш гледа, као да смо му оца удавиле... Па јуче избаци Милу циганку па сокак. Знам шта мисли, а и чула сам од кума-Јуце, како нас грди, што нема унучета и да пази па нас. Мој соколовићу! Каспо си се сетио — што је ту је. Не ће ти те окорела ручерде загрлити пи Јулиног детета... Па и трећа кад дође... Но то би још лепо било, да допустимо трећој, онда би њу све у кући волело... а нас?... Не ћеш, не; сиромах стари; нас три, као три... на деда не ће загрлити упука... осушиће се јадник као прст." Јула је ћутала а била је невесела. „А шта си заћутала?! Ти се каида кајеш ?" „Кајем се ; да, да се кајем. Сад тек видим, шта сам урадила... Камо среће, да те нисам слушала!" „Шта, шта? Их лудо ! Зар овако није боље, већ да ти кмечи ио вајату, да не можеш спавати..." Јула оборила главу иа ћути. „А шта ће нам деца ? Када стари зажмури... поделићемо се. Свако ће добити четрдесет ланаца земље. Лепо дадеш у аренду на живиш као госпоја... Ха, ха, ха!! Та ти плачеш! Иди, ћурко... шта ти је?"

„Ништа..." — устаде Јула и плачући пође у свој вајат. Јелаје још нешто као за себе говорила. Деда Ненад се са женом уклони. Дошавши у собу с почетка је ћутао као заливен. Жеиа му седпе па креветац, па дигпе очи у икоиу св. Ђурђа. Поглед јој бејаше страшан. У том ће Ненад: „Видиш шта дочекасмо. Место да забавим своју унучад, преврћем ову калеидарину свако вече. Сваки дап ми се срце цена на двоје, гледајући два сипа, као два сокола... иа ове две... Па, сада си сама чула. Видиш, да не би сирота одпела коју шачицу масти — ето, ова већ прави тестамепат и тражи четрдесет јутара земље, ето видиш, Ксеиија! Не ћеш да се ја мешам у твоје послове! А да сам ја макар овој другој очитао сакрамепску сектенцију, када ми дође у кућу, било би другојачије. Та је ипак нешто боља. Видиш, да се од срца каје. А ти мени: како бих ја то говорио?! Па знаш шта! Кад дође Миљко кући, хајде да узмемо и ону трећу... Та има бар тала. Шта ће ти неоФарбане шарагље... дуге лулетине...!" Ту чича Ненад чисто злобпо погледа своју жеиу. „Доста ми је!" ироговори она кроз плач. „Отрова ме та несретиица... Унесрећи ми опаку децу...! Немој ме још и ти гристи!" Ксенија зајеца а главу наслопи на оглавље малог кревеца, на ком је седела. Чича-Ненаду се сажали иа је почне тешити: „Нека нам Вог ноживи иашег Миљка, да нам се сретно поврати, отворићемо бол.е очи, коју ћему за снају. Не пада ивер далеко од кладе." И, обоје се топло стадоше молити Вогу за здравље и срећу свога пајмлађег сина. Вило је иред зору на велику Госпојину. Синови и сиахе чича-Ненадове ноустајаше још у прво звоио па се спремаху у цркву на јутрење. То им пије била првина, јер из куће чича-Ненадове све је ишло у цркву, била недеља или други који светац. Само би за време службе остала код куће редуша, да сирема ручак.