Стражилово

-43 420

Црква је пупа света. У мушкој ее но столовима поређали стари људи, а у женској ианред млађешина. лепо и чисто обучена, а за љима сгаре баке. Чича Неиад је често погледао у женску препрату и чињаше му се, да код свију удатих женскиња лебди на уснама осмех пуп среће и задовољства, а само му његова Јела изгледаше као буди бог с нама. Друге су гледале у свештеника и нојале, а опа је као, боже прости, суманута гледала сад на једну, сад на другу страиу. Једном се нехотице оте чича-Непаду поглед ла леву страну женске препрате и заустави се на младу девојчету. Ако се што појало, то је и она појала, ако се што читало, то се и њена мала усташца мицала. Чнча Ненад ју је познавао од малоће, али му нигда није тако унала у очи као данас. Кад је се нагледао, нодиже очи

свештенику и заноЈе са народом „хвалите имја господње" — а Бог ће га зпати, шта је премишљао. Када је дошао кући и сео да се одмори, утрчи стари слуга Маџар: „Ево га, дошла паша бака-Миљка!" „Миљко! кликпе чича Ненад па нотрчн вратима а у тај пар се врата отворише те уђе у собу висок, црномањаст момак. нрашан, са торбом у руци и чоханим капутол' преко леђа. Из очију му суктила је чежња за својим домом, својим родитељима, браћом, снахама. Скупише се сви око њега. Он се сагнуо, скинуо шешир, л.уби оца у руку, мати њему косу, што је пала по челу. Браћа примају торбу, капут, а Ференц мрмља: (1егок Гт! Кроз четврт сата седели су сви за столом а иитањима ни краја ии конца.

(Наетавиће се)

МРКИ ВУК И сториски роман А дама К реховјецк0га Превео с пољског Рајко (Наетавак)

оласку пана Маћка врло се обрадова. Знађаше он, да је Бо.рковиц ојачао у сили и зпачају и да његова помоК може бити успешна. — Да ти можеш — рече Јану — привући брата на нашу страну... можда би, његовом помоћу, кадри били избавити Аделајду. Брат је твој моћан и смео... За то Јан одмах, по доласку Маћкову у Касел, не спомиљући о старим задевицама, развезе па дугачко и на широко о лапдграФу, хваљаше његове добре стране и усиљаваше се да придобије за њега срце братовљево. Старији много од Маћка и ни налик па њега по цртама на лицу, Јап беше виши узрастом, али мршав, ногрбљен. Не имађаше ни оне срчаности у кретању, ни поноса у држању. На, сухом му, смежураном лицу и у малепим, упалим очима просјајиваше лукава тврдокорност, Кад гнев ускипи у њему, стискиваше уска уста и ћуташе, а иосле — свећаше се. И у њега беше

онаке исте лукавости, као у Маћка, а бешејош и препреденији и ироницавији, не достајаше му ипак одважности и жестине млађега брата. Кад је шта хтео да учини, дуго је и иажљиво размишљао, и не би никад онако напрасно плануо, као Маћко, ни у највећем гневу. Верап својој одлуци, Маћко испрва само слушаше и ћуташе. Виде јаспо, да у том часу треба његова помоћ и лаидграоу и брату, иа стрпљиво чекаше, док се сами не одаду. Ипак по некада, кад Јап стане ковати у звезде ландграфове врлине и хвалити живот на каселском двору, не могаше се пан Маћко уздржати да пе прсне у смех, а то Јана довођаше до беспила. — Чуј дер! — рече једном — ие смеј се... јер ми је жао старога ландграФа... Очаја за ћерком, а не зна, како да ју ослободи, Нема снаге да завојшти на Казимира, а види, да ће одатле бити свега и свашта. Казимир се узјогунио, не ће да чује о измирењу са женом, тражи развод... а ландгра® то не може допу-