Стражилово

443

ши коме падоше у очи оиих осамдесет према хиљади, изради код власти, те буду сви ти студенци заровени и сад умиру петнаест до двадесет душа на хиљаду. Код Пожуна на 1800 м. од старе крунисавне хумке узводно на левој дунавској обали, има на подножју брдском међу друмом и обалом извор један. Сваки живи, којег пут туда нанесе, стаће и напиће се из њега дивне, лепе воде. Страна тог брда беше пре виноград. Али од више година ту је сада ново чивутско гробље, не даље но педесет корачаја од извора. Шта све носи са брда вода подземно у онај извор, из ког и данас још свет воду пије! Ових дана изалазе у „бетКпег ЛУоећепМаИ^-у чланци од професора Ј. Марека о пијаћој води у Земуну. Вредно их је читати. Стручњачки су и научно дивно писани. Писац доказује хемиски испитан састав воде из оних сада копаних иолу артеских студенаца. У неколико кућа и на новом дунавском Морфијевом жалу (кеју). Стихије воде из тих студенаца близу су оној скали, коју наведох о доброј гшјаћој води. Тиме је међер изречено, да Земун има сада из тих студенца добру бистру, здраву нијаћу воду, која ће становнике од сада чувати од маларије и од разних зараза. Хоћу да опишем мало те полуартеске студенце, како би се наше општине, наши имућнији људи угледали, те и они такве пијаће воде себи набавили. Услови ће бити по земљиште они исти у свима низама у Угарској. При копању дође се у дубини од 8—-15 м. (како кад, кад је велика вода и пре) на прву воду. Ту не. Даље се копа. Сад се пробије један, први слој, глине: под овом се наиђе на другу воду, и ту не; пробије се и други слој глине и сад се наиђе у дубини од 30—40 м. на трећу воду. Ова је бистра, процеђена, лепа, здрава вода, близу изворне, само што је мекана, јер се у њу цеди текући Дунав дубоко доле под земљом. Овака вода чува народ од заразних болештина.

Само хоћу још да опазим, ако је студенац на точак или вито, онда треба свакад да је покривен, да не падају из ваздуха у њ разне микробе и заразне гњидице. У Русији има варошица (волост) Сареита, не далеко од Астрахана узводно, на десној обали Волге реке. Та је варошица имуна била дојако према свим колерама почето од године 1818. Нет пута је та зараза крстарила по Русији свугде и гњавила људство. Али Сарепта оста здрава, читава. Ни једног болесника, ни једне жртве од колере. А та њена обезбеђеност последица је узоритој чистоћи, која влада у месту. Воду су довели из Ергени-брда из два извора, из даљине од три врсте. Оба водовода дају две хиљаде акова свеже, студене воде за двадесет и четир сата. Свиње, пернад. не сме нигде бити, ни на улици ни слободно у авлији, већ је све у затвору. ђубре из куће и авлије свака три дана сваки газда мора да извезе на Ергени брдо, те гноје њиве. Али главна особипа: на улици поред кућа десно и лево, и по авлији и баштама дрвеће, понајвише орах, које је грањем и лишћем прекрилило куће и улице, и покрива као свод цело место. Градоначеоник ондашњи, г. Лесер, пише ми, у свом писму од 12 маја 1884, како њино месго са висине и из далека гледано, изгледа као да је шума, а не варош. Даље, да су сви научници, који су са запада и из Москве и Тетрсбурга онамо долазили и Сарепту испитивали, рекли : „Ова ваша дрвета са широким грањем и лишћем хране вас од сваке за разе, коју у микробама носе ветрови по ваздуху." Нек нам те белешке служе као поука, да и ми своје куће, своја места, своје студенце обграђујемо живим дрветима и да их тако покривамо, да не падају из ваздуха заразне гњидице у нашу пијаћу воду, на комад хлеба, што га једемо. 7 Бечу, на Видов дан 1893. Јован Стсфанов"!, Виловски

АЛФРЕД Д Е МИСЕ (АЈ-ККЕБ ОЕ М1Ј88ЕТ)

У

чШдеудан моменат у ијесникову животу бје" чу ше његов одпошај са госпођом Сандовом. 0 томе одношају, о коме сам и ја исти нешто натукнуо у својој књизи о »Венецији«,

казаћу овдје само колико је нужно за правилан развитак ове цртице. Де Мисе бијаше истом турио у јавност свој мајсторски спјев »Ко11а«,кад га пријатељи, на једном пријатељском собету, приказаше гени-