Стражилово

451

Снаша Јула иаађе у кујну, где затече Даницу збуњену. »Шта ти је, чедо моје!« »Ништа!« »Ваљда немаш воље да се удапг за Натрапала. Иди, ћурчице ! Друге би оберучке а ти се.« »Не ћу, тетка . . . чула сам, да хоће вечерас да ме нроси . . . ја . . . .« и девојче поче плакати. »Јух, лудо! Теби је ваљда у глави Миљко Змајевић? Еј, рано моја, не ће тај тебе . . . Та, ето, дошао је да види, како ћеш бити испрошена за Натрапала. Дошао је, као стари твој пријатељ. Ако ти је коју леиу у колу рекао, ти мислиш: одмах ће те узети . . . лажу момци, душо, лажу . . .« Међутим изиђе домаћица те викну Јули: »Ето ти твога Натрапала. Ненад каже, да је данас с њиме разговарао и видио га, када је отишао у Оаку. Вели, чуо је, да тамо има нека мајсторска уседелица са две хиљадарке . . па, ако буде хтела, да ће њу; Дапица му и онако — рече — не фали.« Уђоше у собу. »Та Бога ти, Ненаде!?« »Рече ми, пријо, Јово Вишњар . . . а биће тако — јер већ је девет сати, а њега нема. Ја ти не могу баш све рећи, ал' толико само, да вам он не ће доћи.« Ненад је оиазио како Милован пламти у лицу и да му је криво, што Натранало с њим збија шалу. Жени му такођер. Та куда ће јој срамота у јутру . . . а, разгласила је целом комшилуку.« »Да ли му даде реч?« запита Ненад Милована. »Није ни тражио. Тек онако уговорисмо. Али, то је толико, као да сам му је и дао.« »Ал' ето он погази . . .« »Искијаће . . .« »Па, повуци натраг .... кад је и он то учинио . . .« »Не бих му сада дао дете, макар ме свега златом обасуо. Тако дакле . . . моје му дете не фали; а, а, Натрапало!« Снаша је Ксенија отишла била међу тим у кујну са Миљком. Сад се врата отворише. Сви се у соби осим Ненада забезекнуше, кад опазипте, да уђе Миљко а поред њега Даница. Снаша Ксенија ишла је за њима и као да држатие Даницу уз Миљка. »Једно за друго створени, брате Милова-

не!« рече свечано чича Ненад. Хајде да их благословимо! . . . Ја, Ненад Змајевић, иштем твоју кћер за мога сина . . .« »Та је ли истина, Неиаде?« прекрсти се снаша Јула. »Крснога ми . . .« Мати Даничина се заплаче од миља, гледајући своју ћерку у најлепшег и најбогатијег момка у М. те само шапуташе: »Нека су благословени!« Милован је само ћутао и као у чуду гледао у Ненада. »Брате, Ненаде! Томе се веруј, нисам надао. И ја бих био нико и ништа, када не бих био весео и задовољан, што ми кћи нолази у твоју кућу . . . Али, нешто сумњам, да не ће бити чисти послови са Натрапалом . . . ја пристајем, али буде ли преваре, нема те силе на овој кори земаљској, која би ме натерала да прекршим реч!« »Та не булазни. Видиш, да се деца воле.« Ово још већма распали сумњу у Миловану те чисто набусито одврати: »Зна она, шта је вољење!« Чича-Ненада је све ово немило коснуло. Замислио се. Знао је он добро Милована. Почео је премишљати шта да ради. За час му се лице разведрило, извади кесу с дукатима и рече: »Миловане! Не сумњај ништа. Даница је моја снаха — а ти се не ћеш уверити ни о каквој превари!« Па онда дарује Даницу. Узеше пешкире . . За четврт сата се подиже граја у М-у. Жене су трчале сокаком једна другој и говориле, да се Миљко Змајевић оженио и узео Даницу. Иитали и за Натрапала, али о њему ни трага ни гласа! То вече око десет сати јурио је чича Ненад своме подруму. Истину да кажемо, било му је као мало и жао Натранала, али, зар да му грца отме снаху?! Па бар да јемомак, већ транталијански младожења од педесет година. Доптавши до подрума, куцну на врата. Лака му отвори. »Спава ?« »Спава.« »Хеј! Натрапало!« »А!« трже се овај. »Еј, мучицу му, та ти одспава твоју проптњу!« »Их, па шта ме не нробуди?« »Будио те, не будио те, не ће ништа бити.«

*