Стражилово

452

»Ништа! Од вуд ти знаш!?« »Ето, синоћ је Милован био за нодр) 'ом и слушао, шта си говорно о Даници, о тувлки . . . Кад си заспао, ушао је у подрум, био је као рис љут. Рекао је, да му не излазиш пред очи. Сад идем од њега. Хтео сам да утишам ствар, али, он се не да ни осолити...« Натранало зажагри у лицу. Кврцне се по челу и прошапта: »Еј, луда и нијана главо! Но, сада да му одем, не бих читав изишао!« »Не једи се. Имаш ти на сваки прст. И на мене се био развикао, ја планем, те да му покажем, да се нисмо хтели с њим титрати, испросим Даиицу за мога Миљка. Нека имам и једну сироту! Узми ти ону из Саке. То је права прилика за тебе.« »Нека ти је, брате, сретно!« Дуго се Натрапало није показивао у М-у, те је Милован мислио, да је све оно истина, што му је Ненад казивао. * Сватови су давно прошли. Дошао је и дан, када се није ни о чем у кући Ненадовој го-

ворило већ само, да ли ће бити мушко или женско. Јела хода по авлији, као сенка, а средња се снаха савила око Даиице, као анђео хранитељ. Чича Ненад је нешто дељкао на дрвљанику, када му снаша Ксенија испод трема викну : »М о м а к !« »Хвала ти, драги Боже!« — кликну чича Ненад и погледа на ведро, плаво небо. За тим је отишао и даривао свога унука, своју радост Пре крштења састадоше се позвани, да малом Српчићу надену име. На предлог чича-Ненадов — од кога није хтео одустати — наденуше му име — Д р а ш к о. * Лањске године сам ноходио чича-Ненада. Јела је отишла Богу на истину, а остало је све чило и здраво. Само је чича Ненад у запари. Не зна, како ће давати џевапа својим унуцима. На две недеље пре мога доласка добио је — седмо.

МРКИ ВУК

И С Т 0 I' И Ј С К И РОМАН А Д А М А КРЕХОВЈЕЦКОГА ПРЕВЕО с пољског РАЈКО (Наетавак)

временом се Марта ипак поче навикивати на свој нови положај. Сјајност, која ју сада ' окружаваше, одговараше тако дивно некадашњим јој, детињским сањаријама, те јој најзад изгледаше, као даљи им наставак. Привикавала се брзо на раскош, на скуиоцено одело, на адиђаре, који много леише зачињаваху њену лепоту, него некадашње цвеће и лишће. Веселила се врло и даровима, које јој сваки нут доиашаше војвода, •—• лепим, сјајним даровима : прстењу, златним почеоницима, свили .. . Научила је захваљивати му, а тако се полако привикавала и на његов видик и на његове речи, све нежније, које јој већ постајаху разумљивије, па и на његов поглед пламенити, којију увек проницаше, али буђаше све мање страховање. Једном ју је загрлио снажном руком и привукао к себи. Опрети му се не могаше, а та јој немоћ не изгледаше одвратна. Савијала се као танка трска у његову загрљају.. . затворила је очи, и наједаред осетила, на својим иолуотвореним устима, дуг

жарки нољубац. . . Узбуркаи вал крви удари јој у главу. — Волиш ли ме, Марто... волиш ли? — питаше војвода шапатом. Не одговори ништа... Он, хотећи да ју погледа, рашири мало руке, а Марта се немоћно сложи на земљу. Подиже ју, пренеражен том несвешћу, на, бојећи се можда, да се не би повратила болест, зовну Агату, а сам се изгуби и не враћаше се дуго. Отишао је у Познањ, да кроји правду, као што говораше. А то је значило, да угњетава оне, за које мишљаше, да су му непријатељи. Постајаше окрутнији сваким даном; страст, која се распламтела у њему према Марти, узбуњавала му крв, а уз то јела га брига, шта се догађа у Кракову. Час осветни изгледаше близу, али чекање беше све теже, све га је већма дражило. Ако и изгледаше, да све иде по његовој мисли, разапињаше га велики немир, а у том немиру се светио свима, око себе.