Стражилово

2302

што ми је рекао, као у неком покајању и сујеверном страху несам ни дочекао да уђемо у собу, него сам му казао, да сам јучерашње куцање ја узрококо«ао... иа како је трагичну последицу повукла за собом та шала! Тегљев је само то опазио, дч ја у томе несам имао никаква удела, да је моју руку руководило са свим нешто друго, и то само, вели, доказује, како га мало познајем. Глас му је био чудновато тајанствен и подједпак, гласно је зајечао баш поред уха ми. — Али ћете ме познати — додаде он — Видео сам, како сте се јуче насмејали, кад сам споменуо о сили вољиној... Нознаћете ме и сећаћете се мојих речи. Пред нама се указа махом кроз маглу прва кућица сеоска као какво тамно чудовиште... помоли се одмах и друга, наша кућица и залаја моја вижља, по свој прилици чувши мој глас. Закуцам на прозор. — Семјоне! — викнем слугу Тегљевљева. — Еј, Семјоие ! Отвори брзо врата ! Врата шкрипнуше и отворише се; Семјон се помоли на прагу. —• Изволите, Илија Степанићу! — рекох ја и окренем се... Јест, Илије Степаиића већ не беше за мном. Нестало Тегљева, као да је пропао у земљу. Уђем у собу, сав збуњен од чуда. XIV. Љутио сам се на Тегљева, љутио сам се и на сама себе, и то је изменило у мени ону изиенађеност, која је с почетка овладала мноме. — Твој је господин полудео! — осврнем се к Семјону. — И те како је полудео! Одјурио је у Петроград, вратио се, и сад све зазире и бежи! Ухватио сам га и до врата довео — и, гле, у један пут га нема! Опет утекао! Такове ноћи не бити код куће! Нашао је, кад ће се шетати! „Само за што сам га пустио из руку?!" укоравао сам сам себе. Семјон је ћутећи гледао у мене, као да се спремао, да ми нешто каже, но, по обичају тадањих слугу, само се мало нроврнољио иа месту. — У колико је часова отишао у град? — запитам оштро. — У шест часова у јутру. — Па како? Је л' изгледао забрин^т и тужан? Семјон се опет проврпољи. — Наш је господин паметан... паметап — поче он. — Ко ће њега схватити ? Кад се спремао у ~ -=»о<3883:

град, заповедио је, да му Дам нови мундир, и обукао се и сав се увио. — Како се увио ? — Увио косу. Па сам им спремио и штииалице. То заиста несам очекивао. — Је л' ти позната каква госпођица — запитам Семјона — пријатељица Илије Степанића, име јој је Маша? — Како не би знали за Марију Ањемподистовну ? Лепа девојка. — Твој је господин заљубљен у ту Марију ., . но, па шта је даље ? Семјон уздахне. ■— Због те ће, због ње, због те ће госпођице и пронасти Илија Степанић. Та опи су у њу зал>убљени страсно, али се на женидбу никако не решавају, а жао му је одбити. То би била малодушност. Они је врло љубе. — Шта? Она је доста лепа? — упитам га радознало. Семјон ме иогледа озбиљно. — Само господа љубе таково шта. — А по твом укусу? — За нас . . . ми у томе не можемо ништа . ., никако. — А што? — Телом смо гадни. — Кад би она умрла — почнем ја из нова — мислиш ли ти, да не би Илија Степапић њу преживео? Семјон опет уздахне. — То ми не смемо казати. Ствар је господска, а само је наш господин — памстан! Узмем са стола велико и подебело писмо, што ми га је дао Тегљев, и станем га превртати у руци ... Адреса је била на име „Његовог Високородија, господина батериског команданта, пуковника и кавалира", са означењем имена, очинства и нородице — врло читко и јасно написапа. У горњем крају завоја беше написано: „ жу-рно ", два пуг подвучено. — Слугаај, Семјоне — почнем ја. — Ја се бојим за твог господина. Изгледа, као да му се не врзу по глави најбоље мисли. Мораћемо га одмах, без оклевања, потражити. — Добро — одговори Семјон. — Исгина, на пољу је така магла, да се на два метра не може ништа видети; али све једно, морамо покушати. Узећемо сваки по светиљку, а на сваком прозору ћемо зажећи по једну свећу — за сваки случај. — Добро, разумем — рече Семјон, запали скетиљке и свеће те се кренемо. (Свршиће се)