Стражилово

503

МРКИ ВУК

И (Ј Т 0 1» И Ј (Ј К И 1' 0 М А Н А Д А М А КРЕХОВЈЕЦКОГА превво о пољоког РАЈКО (Наставак)

• после бурне ноћи освану тако погодан је;Г сењи дан, који има све пролетње чари. С благим раним поветарцем продираше ту животворни мирис пољски и шумски. Иосле загушљиве собње атмосфере, где спаваху пијани витезови, после тих мрачних подземних јама, које заудараху на плесииву трулеж. изгледаше тај ходник као чудесан прелаз у други свет, камо никада не допираше звекет оружја, пи одјеци клетава и хуљења пијаних усга, ни задах крви Кроз оне широке отворе у зидовима видело се, како се мења, у јесенске боје, зеленило дрвета и ледине... сунчани зраци расипаху се као дуга у капљама јучерање кише, што но их упијаху. А тај свет, пун боја, светлости и ваздуха, оживљаваше цвркут и врева птица, пробуђених из сна, које се слободно лепршаху но грању. Борковиц стајаше подуго, гледајући преда се. Унијао је пуним грудима чист, мирисан ваздух, и очи му добијаху други израз. Гаснули у њима плави блесци гнева и озарила их са свим друкчија светлост, као одсев оних сунчаних, благих блесака. Пређе руком по челу и лицу, као да хтеде збрисати с њих трагове ужасне ноћи. Поправи раскопчан, одрпан кафтан, одахну још једном и пође даље. Али сада ступаше полахко, пажљиво, да не поплаши те чаробне тишине. На крају ходника, на вратима, која иђаху у собу Винчеве ћерке, указа се Агата. Одело јој беше сеоско, нлатнено, ноге босе. Испод бела покривала, које јој увијаше читав врат и главу, извириваше наборапо, увело лице, које гледаше очима, пунима туге. Уочивнш војводу трже се и устукну од страха. Али се одмах ниско поклони главом. —■ Добро дошли! — рече. Глас брујаше сухо, безвучно. Војвода јој живо прискочи. —- Како је код вас?... Како Марта?... —• запита немирно. •— Још почива... — одговори Агата — здрава је. — Јеси л' ју добро чувала ? — питаше даље Маћко. Жена подиже руке у вис. — А ко би ју боље чувао од мене! ■— повиче, — која сам ју од малена одљуљала на својим рукама .. . Јадно сироче! —■ Не зови је тако! — прекиде живо војвода... —• Није она сироче, није сироче! ја хоћу да јој будем отац, заштитник и . .. све ...

Агата тихо уздахну и заћута. — Није питала за мене? — започне опет за час Маћко. — А за кога ће да пита ? — одговори жена извијајући, — никога на свету нема осим вас... њена родбина . .. •—■ ћути! — крикну жестоко војвода. Агата се трже поплашена. — Не спомињи никада о њеној родбини ... додаде Маћко, савлађујући се — Марта нема другога рода осим мене, и мене треба да воли ... А да јој ниси ти шта говорила? — запита наједаред, испитујући јој обличје пламенитим погледом. — Никада!... — одговори Агата. — Често ме жељно запиткује, јер то већ није дете, ни младо девојче, него девојка на сав мах . .. Време је да .. . — ћути ! ћути! ни речи! — илану опет војвода. — Успита ли за свет ... за друге људе... за своју родбину ... ћути! Разумеш ? ни речи! Ради спаса, ради живота њена и твога ... ни речи!.. , Говораше пригушеним гласом, који се, с хрскањем, извијаше из груди. Агата стајаше оборене главе, ћутећи. А војвода нестрпљиво трже врата. — Још спава, и -— шапну Агата, стојећи на вратима, као да му том речју и покретом хтеде бранити улаз. Али Маћко ју отисну гневно, отвори врата и уђе. На прагу застаде, зверајући око себе .. . Ни у краљевској соби не беше таких красота, каке беху ту нагомилане. Високи зидови са свим застрти богатим завесама, тешким свиленим материјама; по земљи разастрти узорити сагови и зверињске коже; а около различит намештај, богат, кипови ливени од туча, па и од злата, тако исто велике плоче, као штитови са ликом Мркога Вука међу јеленским роговима, којима беху притврђени набори оних завеса и свилених материја. А све то одсјајиваше сада у сунчаном блеску и изгледаше као чаробан стан раскоши . .. У дну голема завеса, скупоцена, скриваше.улаз у другу собу. Борковиц уђе и осврну се. — На поље! — рече кратко Агати, која га нраћаше. И остаде сам у тој гизди и блештавој сјајности. Савлада га непојамна узрујаност, које не могаше да обузда. Ноге му клецаху, лице нобледи, а уста