Стражилово

34

дрхтаху као у грозниди. Опираше се оберучке о зид, идући полахко, кораком без одјека, по меким саговима. Привукао се тако до оне велике завесе, подигао ју наглим покретом и нестаде га за њом... У Мартиној соби беше мрак. Кроз заслоњене ирозоре пробијаше местимице трака светлости, падаше на земљу, покривену саговима, и одбијаше се блештаво на златотканицама и кадиви, којима беше украшена ниска, у дну намештена постеља. Борковиц се наслони на зид, отвори уста и гуташе ваздух, тешко предишући. Срце му лупаше у грудима, као млат, широким дланом отираше зној с чела а напрегнутим погледом труђаше се да пробије таму и да види оно, што је страшћу наслућивао. И око се полахко навикавало на окбни мрак и спажало јасно на постељи прилику спаваћиве девојке. Покривена лахким, свиленим покривачем, спаваше ћерка Винчева. Читаво лице, врат и пуне, округле руке беху откривене. Дуга, бујна, расплетена коса разбацана беше у нереду и у златнии витицама падаше до краја постеље, скупа с једном руком, која је рахат висила. Друга рука, јака као саливена, подигнута горе, пресомитила се више глаткога, белога чела, разгаљенога у мирну сну. Полуотворена уста беху чисто насмејана .. . снажне, једре груди одисаху умерено, показујући се очима Маћковим без икака заслона, у свој лепоти својих убавих облика . .. Борковиц упро страстан, ватрен поглед у ту дивну женску ... Читава му прилика отимаше се напред, сагибаше се, а најпосле се спусти на колена. Пригушујући дах у стешњеним грудима, слушајући разговетно сваки удар срца, које је немирно куцало, пузио је војвода на коленима по земљи и допузио до постеље... Дрхташе грчевито, час пружаше руке, час их трзаше. А погледом, који сипаше варнице, обухватио читаву прилику Мартину, прелазио је тим погледом по отвореним устима, по откривеним грудима и врату, а најзад прислони испечене усне на свилен покривач и удисаше, с раскошношћу, у себе његов мирис. Опијао се њиме, као пићем . .. Слушао је дисање спаваћиве девојке, гледао на њу и дрхтао .. . — Мораш бити моја! — шапуташе... — пружићу руке, зграбити .. . загрлити . . . уста, душу спалити пољупцем!... Марто!... И био би се устрмио на њу . .. Ал' у то му паде поглед на њено бело чело, око кога се дизаху светлија пасма косе, као светитељска светлост... У сред тих светлих пасама, на левој слепоочници, опази око Борковичево крваво знамење ... малену, округлу повезу, по среди завезану... грб Наленча!

Војвода се стресе и ђипи с колена. Страсни огањ стаде гаснути у његовим очима, на које се стаде навлачити облачна магла. Усне се грчевито стиснуше. — ђаволски знак! — прогунђа кроз зубе... Винчева ћерка... а ја ју волим . . . ужасна освета! Крвави труп Винчев изиде му опет иред очи. — Први твој злочин! — шапуташе му неки глас у души —■ па како ћеш сада да милујеш ћерку убијенога?... — Она пе зна и никада не ће дозпати — одговараше мисао војводииа, бранећи се. — За то сам ју отхранио, окружио краљевском сјајношћу. .. добро јој је ту, као у рају . . . Сломићу једном ту силу, која стаје међу мене и њу . .. Даље, утваро !... Како је лепа!... Успламтеше новим огњем очи војводине и уии' ше се страсно у прилику Мартипу. Она удиљ спаваше, али, као први освитак на небу пред зору, тако се и на том обличју, још сану, одбијаху већ блесци мисли у пробуђењу ... Мицаху се уста, трептаху веђе, обрве се иа челу скупљаху, а груди одисаху јаче, таласајући се ... Марта подиже спуштену руку, испружи ју и, не отварају^и очију, протегну читаво своје тело, које се, под мехким покривачем, лахко угибаше, истичући девичанске облике. Борковиц се мимовољно трже од постеље, једним кораком ирескочи простор, који га дељаше од улаза и ишчезну за завесом. Претрча трком прву собу и, не гледајући на Агату, која немирно чекаше на вратих, рече нагло: — Иди к њој . .. буди се!. .. За тим довикну: — Геци јој, да сам се вратио, да сам јој донео дивне дарове... нека ме чека ... за час ћу се вратити. И отрча. Агата погледа за њим с мржњом и одвратиошћу. — Боже дај, па те пакао што пре прогутао ! шапну. — Дарови твоји на крв заударају . . . Знам ја, шта ти хоћеш .. . али пе ћеш успети ! .. . не ћеш успоти! Ваља утећи . .. Пре ћемо < бе погинути, него што ће бити, како ти желиш !... И уђе у собу. У часу, кад је војвода клечао код Мартине постеље, снио јој се витез Јанко, лепши него икада, сав озарен, радостан, па ју зове к себи. И Марта, смешкајући се, лећаше к њему, испруживши беле руке. Ал' наједаред ју бреме неко притиште и не даде јој да узлети . .. Диже се шум силовите буре, тешки облак заслони јасну прилику витежеву. Неодољива нека снага, силна, привлачаше ју к себи, а