Стражилово

505

страстан, пригушен глас, који одјекиваше у њеној души, глас грознога господара, викаше јој: — Марто ! Марто! Осети близу себе војводу. Претрну и пробуди се, обзирући се бојажљиво око себе. Не беше никога ... само тешка завеса, која покриваше врата, лелујаше се, као од ћува ветрена ... ђипи Марта на ноге, нритрча прозору, одслони га, па се загледа часком у дивно јутро. Тешке се мисли разлетише, неко уздање уђе у срце, скупа са успоменом на данашњи сан. Можда се војвода не ће тако брзо вратити... можда се витез-краљевић појави данас и она с Агатом к њему похита — утече! Стајаше тако замишљена на том прозору — вита, бела, покривена само белим рухом, испод кога се разговетно цртаху чаробни облици њена тела. Развила се она сада у дивну женску, пуну снаге, а уједно таке дражи, која привлачи и подјармљује. Потресала је главом и рукама забацивала увојке косе, боје растопљенога у огњу злата, који, на челу и са стране светлији, одсјајиваху у том часу, као ауреола у сунчаном блеску; на тај се блесак развукла уста њена у осмеху, у њему се купало сада бело јој тело. 'Гоме сунцу, које ту само крадом завири преко висока зида, иза те шуме, која свет сакрива, на широки нростор она мора утећи по што по то!. . . Неки шум се зачу на вратима. Уђе Агата. •— Мајко! — повиче Марта, спазивши ју мајко! — понови, јер тако ју зваше увек, кад беху саме, у наточ забрани војводиној — данас ћемо утећи изван зидова . . . иза шуме, у свет! Ту последњу реч изговараше увек с дивним заносом. Осећало се у брујању њена гласа, да се у тој једној речи, којој пе могаше потпуно ии разумети права значења, садрже све живе жеље, сви снови њене душе. Стара дадиља задрхта. Отојичје и сама изговорила реч: бегство . .. али у Мартиним устима забруја јој она као смртна пресуда. Осећала је преку потребу спаса, а никако ие имађаше снаге, да изврши намеру. - Утећи ћемо, Агато! — понови Марта, приближујући се дадиљи — утећи ћемо .. . обећала си ! Је ли тако? И стаде пред њу с питањем на отвореним устима, с молбом у озареном погледу. — Бојвода се вратио... — промрмља стара, гледајући намрштено у земљу. — Вратио ! — понови полугласно Марта. Скупише се обрве над тамним очима, стиснуше се уста. Израз боне обмане и разочарања пређе по смућеном јој, паједаред, лицу.

— Доћи ће амо за који час — одазва се часом Агата -— и донеће нове дарове . .. Марта ништа не одговори. Окреиула се прозору, спусгила руке и загледала се тузкпим очима у даљину. Агата притрча и загрли Ју. — Не жалости се, краљице моја! — рече нежно, гладећи јој злаћану косу тврдом, храиавом руком. — Пе жалости се, доћи ће време! •— Али када? када? — прекиде Марта, отимајући се из њена загрљаја и гледајући ју готово гневним погледом. -- Сваки се дан започиње једном надом и завршује се увек једном те истом обманом .. . Недобра Агато!... — Ја бих ти небо нривукла! — одговори дадиља са сузама у гласу — али, шта ја могу, осим плакати, а и суза већ нестаје. Марта се брзо окрете њој и, савијајући јој руке око врата, нежно ју загрли. Агата стаде гласно јецати. — Бедна си ти, крчљице моја, голубице сјајна! јадно сироче! — јечаше у јецању. Марта белом руком отираше сузе, које се сливаху низ смежурано лице дадиљино. — Не плачи! — говораше — јер ми је још теже. . . Црна ме чежња мори, за чим ? не знам ни сама ... ваљда за оним, нгго сам видела у сну .. . Скиде руке с Агатина врата и опет тужним ногледом погледа у даљину, у зрачну просторију, која се виђаше кроз прозор. — Добро ми је ту — шапну, као сама себи а ипак. .. тако ми је загушљиво, тако тесно, така ме жалост обузима, да бих оставила све .. . све ... и отишла, куда? не знам ни сама, само бих отишла одавде, изван тих зидова, који ми сакривају свет ... Од кад сам с тобом изишла један пун изван њих... — Тихо ! — прекиде престрашена Агата — тихо ! да чује војвода!... Марта се наједаред исправи читавим телом. Из тужних јој, готово сузних очију стрељао је блесак, уста се охоло напрћише. Потресе главом и несгрпљивом руком забаци златан прамен косе, који јој падаше на чело. — Војвода! — нонови, —■ а за пгго да га се ја бојим? Назива се мојим родитељем, а пе господарем.. . а ја нисам робиња! Та свакоме је слузи његову просто ићи, куда му је воља. За што би мене за увек затварао у тим зидииама?.. . Казаћу му то данас, када дође! нека ми да слободу!... Агата полети к њој. —■ Краљице моја ! — викну. — Не говори ти ништа ... ни речи ! Несрећу ћеш навући ... несрећу!