Стражилово

532

неизречену срећу, коју никада донде нисам кушао, коју никада више не ћу осетити ... Глас мога рођака дрхташе све то више, неки га особити сумор савлађиваше, можда тежња за почииком, жеља, да у миру ужива у успоменама; груди дисаху тешко и с великим папором, подочнице се бијаху угнуле и потамнеле, очни се капци растегли, а поглед одаваше блаженство, патњу и још нешто оно, што сматрах као неки снољашњи утецај, оно, у чему можда лежаше тумачење онога »морам«. После задњих речи застаде мало, као пренесен на место ишчезлих успомена, али се одмах трже па пастави даље: Госпођица Илка остаде још месец дана у Бечу, а већ се само по себи каже, да се мал те ие свакога дана састајасмо. Та ко може да одоли одушцима свога срца, ко може да побије љубав разлозима, кад већ љубав сама ио себи ие трпи разлога ? Какви су били нагаи одногааји за то месец дана? Ти се смешиш и мислига, да ћеш чути бог зна шта. Не, мој драги! Да смо у крупније ударили, били бисмо обома нанели грижу савести, немире, патње и гроб љубави. Не побијам оно, што сам горе рекао; не, разлог нас на то није водио, него искрена и света љубав, која у својој суштини има можда најдубљи разлог, па и ако побија разлоге, које је поставио свет, које треба друкчије тражити и упознати, него гато их свет тражи и упозпаје — кажем: упознаје, да не кажем: убија. Ти се опет смегаига и некако чудновато погледујега Крајцерову Сонату — рече, показујући књигу на столу. — Буди уверен, да је Толстој знао, нгта је писао, а до нас је, да га разумемо. Еле, дође и дан растангсу; студен бијагае од неког времена попустила, а небо изгледаше још увск оно плачно и суморно северно небо, које те у таком расположењу у јога већу тугу обара. Корачасмо, као и први дан, по „Vо!к8^аг1еп"-у с једном бригом и мислима у глави: да је то нага последњи састанак. „Дакле се одлучпо за навек морамо растати?" отпочећу ја, држећи у својој руци њезину нежну, белу руку. „Озбиљно и одлучио!" — прихватиће она, сврнувгаи свој поглед на другу страну, да јој не прозрем осећаје.— „Тако судбина хоће; моја ме мајка већ жељно очекује, не да ме код себе негује, већ да ме даде у наручје човеку од такозваног светског положаја, за кога мисли да ће ме усрећити. Казала сам ти, она је о том уверења, код ње разлози не

вреде, а и да вреде, морало би се брзо остварити, а то не може бити, што ја не ћу због твог друштвеног положаја, због твоје љубави према науци, због твога и мога мира! ..." „Али ..." — упадох јој у реч. „Не будимо деца!" — пастави она нагло, нагађајући мој одговор. — „Ако смо до сад дали одугаке својим срцима, ие поткопавајмо тим срећу и задовољство других! Будимо скромпи и погатени, чувајмо нагау успомену као аманет! Каткад успомена вигпе вреди но сав живот. Не буди љубоморан на човека, кога ми судбина баца у наручје. Ако буде достојан, стећи ће у мене поштовања, привржености, послушпости, али љубави — никада! Сети се оне француске, да женско срце припада првој љубави а не првом љубавнику. Ти си моја прва и носледња љубав. Није ли ти зар то доста?" Освојен одважногаћу њена карактера, прожман светињом њена чуства, поникох главом те стадох да јецам као мало дете. „Дакле ја" — настави она — „женско и слабо створење треба да те соколим, да тебе, свесна и образована човека, подсећам на дужност? Пренимо се једном и будимо људи! .. ." Њен ме глас трже као из дубока сна, напш се погледи опет састадоше и разумеше, груди уздахнугае тегако а усне се дотакоше. Колико је тајне лежало у том пољупцу?... А зар је човеку могуће да претвори надземни у земии језик? Ми се привидно умирисмо и крочисмо напред мукло, као сенке са оног света. „Илка!" — ословићу је наједаред — „ти већ можеш себи замислити мој будући живот; не ћу да јадикујем и тужим, гато достојне друге у животу не ћу никада наћи, можда ће је наука заменити, успомена на те луча ће јој бити, али . .. помисли, како би моја душа блажена била, кад би ми оставила видљив знак твоје оданости ..." „Ти мислиш слику?" — прекиде ме нагло. „Не!" — прихватих. — „Бага тога назора нисам, у томе се с Хајном слажем, да се лица, чији душевни чар и врлине уважавамо, у слици верно узаржати не даду, гата више, слике нам кваре оно, гато само дугаа може да разуме." Она се радосно насмегаи, гато се и у томе питању слажемо, те за тињи час снажно, мал не грчевито отргну једно пуце са белог огртача па ми га пружи. Дадох јој у замену сух лист, који уза се чувах још од дана, кад се први пут у Далмацији упознасмо. „Ово нека буде символ мог будућег живота!" рекох јој. — „Али ..."