Стражилово

535

пође ноћу даље, а пан Маћко, с омалеиом пратњом, уђе слободно у град. У наточ зими и вечерњем мраку по улицама беше тишма и жагор. Читаве гомиле у свечапу оделу, с буктињама у руци, трчаху кроз улице, вичући и певајући. —■ Шта им је? — промрмља Борковиц, скачући с коња. Додаде га једноме другу па ће рећи пану од Шчекаровица: — Чекај код Кампсора. Ја хоћу овде мало да разгледам. И умеша се у светину. Слушаше испрекидане речи, смех, жагор — и не разумеваше. Веселили се нечему — нека весела новина иђаше од уста до уста и огледаше се на свима лицима. Нешто се је морало догодити, о чему Борковиц не имађаше ни појма. Часом се дизагае гласнија врева; чујаху се клетве и јауци у сред смеха. У мањим улицама вијаху с виком и дреком Жидове и бацаху се на њих камењем. — Млаве Жидове! ■— промрмља Борковиц. То ваља! Прелазећи преко трга, опази пан Маћко цркву изнутра осветљену и отворену. Из далека допираху побожне песме парода, који врвљаше па улазу. — Чему се они веселе? За што се моле? шаптапге пан Маћко. И занесе га страшна срџба. — Бацићу ја на брзо — мишљаше — међу ту веселу фукару новину, као гром! .. . Не хтеде питати намерника, а срдит на то весеље, које виђаше око себе а коме не знађаше узрока, похита у гостијоницу Еампсореву. Тај део града изгледаше, као да је изумро. На улици ни живе душе, куће позатваране. Часом се прошуња прилика жидовска, па се изгуби у мраку, кријући се уза зидове. Кампсор покорно, с изразом пренеражености на лицу, чекаше у предсобљу. А у соби, у којој је чкиљио задимљен жижак, сеђаше већ пан Отоп од Шчекаровица и пан Миколај од Бабина, који не беше при последњем походу, него је остављен у Кракову, да на све помно пази. — Шта има^ ново ? — запита силовито пан Маћко, улазећи у собу. Кампсор му се поклони до земље. — Ништа добро — рече. — Настаде време притиска!... Од како нова краљица господари у граду, нико од старих нема приступа краљу ... много већ изгубисмо ... можемо изгубити све!

Глас Кампсоров дрхташе. Маћко га оштро иогледа и чињаше му се, да лукаво лице старога Жида одаје сада искреност. Жалост, гнев, страх ирелеваху се по њему ... — Естера је отправљена? — запита. Жид подиже обе руке у вис. — Мати краљеве деце! — завапи. — Ко би се томе надао ?! Првих месеци краљ се још колебао... похађао ју ... сећао се... слушао молбе. Сада ништа!.. . И њој и нама нанесена је ужасна неправда ... Од када се краљ нада правоме потомству .. . — Шта? — крикну пан Маћко. — Краљица Јадвига постаће мати . .. надају се наследнику.. . Борковиц скочи од врата до стола, код кога стајаше, до јако ћутећи, пан Миколај од Бабипа. — Је ли то истина? — цикну па затресе столом, зграбив га оберучке. — Истина је — одговори пан Миколај. — Службе чине по црквама и моле се за срећаи порођај; народу бацају гроше по улицама, да се весели ... Свако је вече врева и весеље у граду... Војвода слушаше, а лице му од бледа постаде модро. Дрхтао је од пете до главе, час се грчио, час усправљао, а најпосле груну у смех. — ђаво ми служи! — повиче. — Ха, ха, ха!.. . Гроша краљевих не ћу узети, али ћу се веселити. Томе Казимировом наследнику, што ће се родити, ја ћу наденути име ... Ха, ха, ха!. .. Кампсору, вина! — крикну и завали се за сто, главу подбочи рукама, па се удиљ смејаше. бацајући час по час блистав поглед на своје другове. — Не знају ту ништа? — проусти, кад Жид изиде да изврши заповест. — Поуздано ништа — одговори пан Миколај али се рађају сумње, Бог ће знати од куда. Веле, да су и самом бискупу стигли већ неки гласови, јер се види, да је духовништво у страху. .. Говорило се, да је бискуп хтео да забрани те службе захвалнице, али је попустио, јер је краљ стао ужасно претити. Кажу, да се већ и у двору домишљају, да је Аделајда жива, јер намерно разглашују, за сваки случај, како је папа допустио развод, с диспензацијом од сродства, за венчање с Јадвигом. — Срамотна лаж! — прекиде Борковиц. — Клименат би можда и допустио развод пре, него Иноћентије ... Оштар је ... не ће допустити ! Иде амо већ папино писмо краљу . . . иде ! Умуче за час и грискаше усне до крви, а после наједаред заиита: — Јадвига се ничему не домишља ? — Ни не сања! — одговори пан Миколај. — По