Стражилово

550

Треба дакле чекати и ћутати . .. одбијајући тај глас од оне, која ће да пос-тане мати краљевскога детета. Казимир се жацну и гневним погледом пресече Љељивиту, кад чу, да ни он не хтеде Јадвигу назвати краљицом. — Краљица — иримети с нагласком — не сме ни о чему дознати .. . Издајник би био и страшило од човека, ко би јој то казао.. . — Тако је .. . — потврди Љељивита. — А да се то не прочује ни у граду, идем сам бискупу Бођанти, па ћу га молити, нека заповеди, да се ћути. — Службе божје нека не опозива!... — прекиде краљ. — То не може учинити ... — одговори пан Јашко. — Писмо светога оца јасно каже ... Краљ се горко засмеја. ■—■ Јасно! ■— поиови. — Јасно видим ја у том неправду... Слободно беше ћесару Лудвику баварском својим, светским декретом развести каринтску Маргарету с краљевићем чешким, па ју удати за свога сина. Лудвика брандебуршког ... за што да се ја не смем развести с том Аделајдом, с којом се цео свет заклео против мене ?.. . Био папа дати развод. Нека га даде сада, па не ће бити саблазни. — Да пошљемо опет посланство у Авињон опази Добек Фредро. Казимир зловољно махну руком. — Не ће ништа помоћи! — рече; — посланство треба отправити и на ново се старати за развод; али моја је нада само у Бога, да ће сам раскинути ту несносну свезу. Одмах после тог саветовања упути се Јашко Љељивита Бођанти, али га нађе неумољива. Не само да се бискуп заносио од гнева, пребацујући краљу лукавство и рђаву намеру и претећи новим клетвама, него не хтеде обећати ни онога ћутања, до кога је највећма стало пану од Мељштина. —■ Ко покрива преступ — викаше — сам постаје преступник. Ако краљ одмах не послуша заповест намесника Христова, ако се не врати правој брачној свези, даћу с амвона прогласити, за опомену вернима, да је венчање с Јадвигом незаконито, а свеза родоскрнавна. После силна мољакања једва успеде пан од Мељштина, да намоли бискупа, те је обећао да ће причекати неко време. — Грешно је то милосрђе — говораше — али ми је жао те Јадвиге ... Болесна је, мати ће да ностане... могла је добро мислити .. . еле чекаћу још с оглашењем црквене казне . . . Пошаљите посланство у Авињон ... свети отац има велику моћ и зна шта му ваља чинити ... Ја вам у напред ка-

жем, да могу ћутати само донде, док тај глас не продре даље, док се не дозна за то двоженство у граду и земљи... Ако се дигне граја, ја не ћу моћи ћутати. С тим се вратио пан од Мељштина у двор, који се мрачно одбијаше у ноћној тмини, на тлу натмуренога неба, са испреламаним својим облицима. Снег падаше полако у крупним нахуљицама. Ваздух беше миран, али прожет влагом, која је наступила после неколико мразних дана. Тешка, загушљива магла ширила се над градом, откуда допираше врева гласова веселога олоша Удараше још од онуда светлост од буктиња, с којима лутаху по улицама, а које бацаху у тој магли тамну, црвенкасту светлост. Од града, горе, к двору, кријући се уза зидове, шуњаху се јадне, одрпане прилике, ћутљиве, а на њих нико не свраћаше пажње. Не видеше их стражари, који ходаху по бедемима, нити их спазише дворани, који се мотаху по дворским двориштима. Кад се те прилике прикрадоше под најближи дворски зид, скупише се онде у хрггу, шапућући тихо међу собом, а кријући се брижљиво од људских очију. Под тим зидом беше израсло густо џбуње, покривено сада пахуљастим снегом, и иза њега њега чучну та гомила, чекајући. А средом улице, управо главној дворској капији, иђаху два човека. Један висок, плећат, одевен богато као дворанин, други у оделу Улрика цитраша... Нико не слућаше никаке опасности; по двору се врзла светина, — свакога пропуштаху. — Пшонко! — прозбори тихо први. — Знаш ли ти добро улаз? — Знам... — одговори пан од Бабина гласом, који дрхташе од страха — само се бојим да вас, војводо, не препознаду .. . — Бојиш се! — подругљиво се засмеја пан Мићко, који и сам с тешком муком савлађиваше немир, што но га мучаше. — Но не бој се ништа, кад сам ја уза те ... само да дођемо . . . Иђаху даље, ћутећи. Код прве капије, уза зид, где се скрила она гомила одрпаница, Ворковиц скочи на страну. Са земље, из грмља, подиже се према њему нека прилика. — Знате ли, шта ћете викати? — шапну Маћко. — Знамо — одговори прилика. — Кад стражар, који хода но бедемима, нређе десет пута тамо и натраг. .. први крик, гласан.. . и мир!... За час други .. . и опет ћутац! А после дигните ужасну грају и беасите, к'о без душе, у град!. .. Онде, међу светином, дерите се колико