Стражилово

551

вам грло доноси; а кад подигнете велику галаму, разбегните се у различите улице, а о поноћи Кампсору ... по награду! Рече и искочи на пут, где га чекаше Пшонка у оделу Улрикову, кријући се уза зид. Прођомо капију и дворско двориште; нико их не заустави. Једаи пут само неки од д;орана, што но пролажаху кроз двориште, обманут привидом, крикну: — Улриче! Пшонка чучну од страха. — Вратише се, господине војводо! — мољаше. — Биће несреће! .,. Борковиц га гурну у ребра. — Није ора! — шапну кроз стиснуте зубе. Иди напред ... јер пре него што шта буде, на месту ћу те убити!.. . Не би се вратио сада ни за гато на свету. Идући у Краков, није мислио на то, да ће се тако лично излагати. Али наједаред га спопаде неодољива жеља, да својим очима види, каки ће утисак учинити на Јадвигу спремљена освета. — Скапаваће од очајања — мишљаше — а ја то хоћу да видим. Уживао је у напред у том видику. Уђоше у двор на побочна врата. На ходнику их

обузе тишина и тама. Иђаху, пипајући уза зидове. Борковиц дисаше силовито, а Ншонка се тресао и мало што није пао од страха, тако су му ноге клецале. Најзад приспеше. Као злочинци, на прстима, притајући дихање у грудима, уђоше у врата краљичиних соба, заслоњена сагом. Беше то улаз у предсобље, одређено за стан Улрику. Ту владаше потпуна тама, а у тишини, из даље, допираху час по час одјеци потмулих гласова, као жамор. Борковиц чучну уза зид и повуче Пшонку к себи. — Чуј дер! — шапну му на ухо. — Ја се овде не ћу ни маћи; у мраку ме не ће нико опазити ... за то се не бој. .. Кад викну на те, ти удри у струне, а кад чујеш крик, ћути. .. — Добро — проговори Пшонка једва чујним гласом, и подуго остадоше тако обојица, непомични, шћућурени на земљи један до другога, слушајући жамор гласова, који кад и кад допираху амо из краљичиних соба. Баш у тај мах беше Казимир у крдљичиној соби. Дошао је тужан, суморан; тежа га брига притисла за ону, коју миловаше, него властито понижење дође да зацрпа одважности у јасном погледу Јадвигину и да тражи утехе у њену загрљају. ће се)

Оез-ЕЗ-ЕЗО ПРЕД МАТИЧИНУ СКУПШТИНУ

Жно но зрно ногача, камен по камен алача — вели наша народна реч. Удеонице ситне и мале али скупљене и сложепе на једно место и мудро упућене, граде нпјвеће грађевине данашњега времена; просецају планине, премошћавају реке, крате просторе и уништавају даљине, и једној снази стотину, а једном животу хиљаду живота дају. И нема данас ни силника ни милионара, који би се могао падметати са силном снагом удружених и добро упућених сиротана«. Овим леиим речима почео је поштовапи иредседник Српске Књижевне Задруге Ст. Новаковић свој говор на првој скупштини тога удружења. Силна истина .је у тим речима. Задруга их је већ првом својом годином сјајно нотврдила. На први поклич њен одазваше се 6000 чланова (међу овима 97 добротвора), а 150 поверени-

ка, већином својевољно, латише се скунљања чланова. Најмање 42.000 књига растурила је Задруга прве своје годипе у српски народ, који јој је већ те исте прве године поверио главницу од 20.000 форината. Колико се веселимо овом дивном знаку српске иросветне свести, инак мора бити и жао нама у бившем Војводству, у чијој је средини »Матица Српска«. Поређење се и само памеће. Које је године »Матица« растурила 42 хиљаде књига? А ево јој је 67 година. Иа да ју једногодишње друштво тако наткрили ? Зар за толико време нико не могаше наићи на те златне руде у српском народу? И пример »Матице Хрватске« могао ју је научити многом чему, али овако се већ не може даље. Истина, пре две године је главпа скупштина установила чланове по 3 фор. који би до-