Стражилово

586

тање: ако те школе још и данас постоје, која ће од њих победити, да ли стара: идеална. или нова: модерна? Присталиде старе, идеалне школе греше, када траже, да се и садањи уметниди у свему угледају на радове старих Грка и Римљана, и на радове, који постадоше у ренесанси; јер њихови идеали ни најмање не одговарају духу данашњег времена, нити је оправдана њихова тврдња, да су у лепоти стари уметници дошли до савршенства и да се у томе погледу не може још нешто више постићи. Ако је ова последња претпоставка оправдана, онда на што нам данас уметност? Довољне су нам само копије старих уметничких радова и ништа више. Екстремни елементи модерног правца немају право, јер они опет природу само копирају, просто преписују. Ако се уметност сиусги на обично преписивање природе, и онда нам не треба никакве уметности. Не бисмо требали више никаквих песника, него обичних посматралаца и људи од науке; не бисмо требали никаквих сликара, јер ту је фотографија -бојама, која је кадра природу још нпјбоље и најверније приказати. Са свим нам је сувишна онда и музика и музичари, довољни су нам разни механизми, који су у стању најверније имитовати све могуће природне гласове. Место музике, која је до сада изражавала силне страсти и осећаје, изражавали би то исто механизми, помоћу кричања, стењања, јецања и т. д. Дакле нити старој, идеалпој школи, нити екстремним елементима модерног правда ие припада будућпост у уметности, јер први траже нросто имитовање старих мајстора, а ови други просто имитовање нрироде. Први философ старих Грка, Аристотеле, најпажљивији посматралац природе, у своме делу „о појезији" назначио је уметничко стварање као „подражав ње"* а те његове назоре пот рђује развитак уметности свију векова све до данашњег дана. Али и тај нојам о уметности, што је Аристотеле поставио, није јога довољпо опредељен, јер се свако подражавање не може назвати још уметничким стварањем. Према томе би и обично копирање и прегшсивање природе било уметничко стварање, али то у самој ствари јога није права уметност. Кад бисмо летимично пропратили развитак уметности свију народа и свију векова, видели бисмо да су сви ти уметници имитовали природу. Овај наш обични живот са својим разноврсним нроменама, својим силним догађајима, ова величанствена природа са својим ненадмашним лепотама, пружа сва-

ком уметнику довољно материјала за његова дела. Он само треба д<'Г има врло добро посматралачко око, те да нам све те интересантне ствари прикаже у своме делу. За нас слугааоце или гледаоце са свим је све једно, којим се средсгвима уметник служи, да нам природу верно и истинито оцрта. Ако је вајар, то ће нам он у камену, металу или дрвету приказати човечје тело, пуно крви и живота. Из прва су стари грчки вајари најрадије приказивали поједина лица, касније су изводили и поједине групе људи. Врло радо израђивали су и животиње и то саме за себе, у иратњи човековој, или у борби са истим. Грчки вајари врло су ретко при својим статуама или групама изводили и околну природу. При извођењу тих дела видимо да уметникова уобразиља снага готово никад слободно не ствара, него при својим највећим и најсмелијим предузећима увек се обраћају богатој природи и њу имитују. Кад погледамо статуе грчких богова и богиња од најгенијалнијих грчких вајара, видећемо, да су ти богови и богиње са свим слични људима и женама, које су у то време живели, дакле ти нам уметници нису ништа ново створили, чега донде у природи није било, него су природу имитовали. А што важи за грчке вајаре, то бисмо исго могли рећи и за, вајаре свију осгалих народа. Од вајара још више имитују природу сликари. Сликари не само да цртају човека, него и његову природу, или вигае пута је сама ирирода главни мотив њихове уметничке израде. Модерни сликари најрадије цртају природу. Њихову оку није нигата сакривено. Ту су вам четири доба годишња са свима својим лепотама, ту су вам разна доба дана. Ту су вам равне долине, испрекидане благим брежуљцима, ту су вам силне стене и врлети, дубоки понори, брзи поточићи, вијугаве плаве реке и широко непрегледно море, у свој величанственој мирноћи, или страшно и дивље узбуркано. Ту је живот човеков, који опет сликару пружа силан материјал, а ту је и историја са својим трагичним моментима. Вајари и сликари сгварају за око, јер се зна, да нека извесна сразмера, неки извесни облици и извесно слагање боја са свим пријатан утисак чине на човека. Са свим другачије дејствује на човека музика. Она нас својим звуцима одводи у унутарње светилиште живота. У тим звуцима слугаамо ми силну радост, весеље, милину, бол, тугу, сету, љубав, тежњу, мржњу, јарост, срџбу, меланхолију, побожност, храброст и одушевљење. Ти силни осећаји код нас