Стражилово

583

дрином око очију, с доста укусним оделом. Није подигао главу, кад је ушла, с тога се неприметно тргао, кад је проговорила. Познао ју је. На његова питања одговарала је кратко и збуњено. И она је њега познала. — Последњи пут вас по дужности опомињем, да се оставите тога вашег живота. . . иначе . . .

Он пе могаде довршити, остале речи застадоше у грлу, а држао се при том важно и озбиљно. Она зајеца ... Ко зна, чега се у тај мах сетила. Он махну руком, да изађе . . . Гледећи за њом, изговорио је тужно: — У ову сам жену био некад заљубљен! Чсд. А. Кости1. ■тј /\ј1Л V МРКИ ВУК

ИСТОРИЈСКИ РОМАН АДАМА КРЕХОВЈЕЦКОГА ПРЕВЕО с пољског РАЈКО

(Наставак) VII. П р о п а с т Гастаде година 1358. Пан Сенђивој од Чарнкова са све већим немиром очекивагае војводин повратак. Није он сада седео скрштених руку, него је ишао с Прецлавом и Скором на различите стране, извршујући заповести пана Маћка, да спреми духове на опћу буну нротив права и новога старосте. Они беху сазвали и опћи збор у Познањ. Шљахте се стекло сијасет, буке беше врло много, повлађивало се чак речима свему, што су намештали Сенђивој, Прецлав или Скора, али се ипак одмах могло назрети, да је далеко од речи до дела. Скора, који се највећма увијао, чуо је још и то, како се властела од срца радује немилости и паду пана Маћка. Његова је влада свима дотужала; одисаху сада слободније, надајући се, да ће нови староста, Вјербјеита, окренути други лист. Страх, што но га је сејао Борковиц сломи и понос великопољски.

А шта!

мишљаху. — Тај је Вјербјента

мали Пољак, али може бити праведан и јемачно се не ће растресати, као Борковиц! Не говораху то још гласно, али тако беше опће осећаље, с којим су се узалуд бочили Сенђивој и ини другови пана Маћка. Кад видеше Наленчи њихово упињање, и сами се живо латише посла, раштркаше се по земљи, па употребљаваху сге и сва, да окрену духове против пана Маћка. Истицаху његову обест и злочине а у исти мах доброту краља Казимира, с каком је примио Наленче у Кракову. Оглашаваху још долазак краљева изасланика, који ће истражити све кривде, што но их је починио пан Маћко, и свакоме одмерити правду. Наленча, гвихове родбине и браће по грбу, бегае силесија у Великопољској. Еле, кад сви они почеше тако говорити, њихове речи, ако их и јесу испрва

шаптали, стадоше се разилазити као одЈек и придобијати краљу све више присталица. Не би то можда иостигло тако брзо успеха, да не беше обести и беснила пана Маћка и његових другова, да није Борковиц, кад је видео да је намесник, са свим се разуздао и оштрицом мача, ударцима своје железне песнице, једним махом хтео да се опрости свију својих непријатеља. Није их мало ни потукао, али, место поубијаних или потлачених, дизаху се други; крв жртава рађала је осветнике, а сви осећаху, да се чини велика неправда, којој је ваљало учинити крај... У опћој погибији спајаху се тада и они, који се туђише или беху опрчити, а духови се стадоше полако слагати с оним, на што су до тада сви роптали — с новим писаним правом, коме ће се на брзо појавити представник, староста краљевски Вјербјента, да сатре злочине Маћкове. Из тиха, под утецајем самих догађаја, дозреваше тако, у духовима и срцима свију, зрно, бачено мудром руком Казимировом. .. Великоме делу друштвенога спојења помоћу једнога права, стварање једнога духа, уверења и осећања у читаву народу, ишло је све у прилог — па и злочиначко насиље Борковичево ... Потпирујући понос старе покрајине ради преступних и себичних смерова, ламаше оно ипак најуспешније осећај старе самосталности, који је још тињао у њојзи, јер беше јасно као дан, да тим путем смера један човек, да све потлачи, и сваким даном беше све прешнији избор: Борковиц или краљ, његова самовоља, или краљевско право ... Још се Борковиц не беше ни вратио у Великопољску, а избор беше готов ... победила је савест народна; стара покрајина, која се бунила у своме поносу, сложила се с мишљу, да не буде само једна личност краљевска, као за Локтка, него једно право,