Стражилово

594

н А г колико ли су муке брижљиви, савесни, богобојажљиви родитељи однеговали свог сина јединца, на га сад шаљу у велику варош, на више науке. Еакве ли опасности пе прете све овде њихову јединчету, њихову љубимцу. Са каквим ли лепим поукама и пачелима о: части, поштењу, о чистоти моралној, о чедну животу, униђе момче у велику варош, и не слутећи, које му замке, које оиасности овде прете, баш у добу мушког развића, у добу, кад га онасава мушка снага. Да вам причам, момчадијо српска, једну црту из великоварошког живота. Нек вам служи за знак, да се сами можете узети на ум; да се можете чувати Као што у народу баке знају за сваку враџбину устук, тако нек служи ова прича сваком младом Србииу као луч у мрачним опасностима великоварошког живота — нек му буде устук, ако би на што нагазио. Дође у велику варош иа више науке младо Српче, јединац у оца и мајке. Милета му беше име. Био је мио својим родитељима. А које дете није мило и драго родитељу? Та он пита и храни и упућује на добар пут чедо своје, јер је то пагон срца његова;јер му родитељска љубав налаже; јер сматра чедо своје својом. узданицом. Четир годипе је већ наш Милета на наукама. Развио се крупан, стасит, леп, угледан момак. Од племена је. Пре триста и тридесет и три године још добије му прапрадед за храброст племићство. Милета се поносио именом, и да се укаа:е достојан сени свога нрадеде, био је вредан, учио је добро, а беше као добра стидљива девојка. Сад је ово последња година. Иду испити. Знају сви његови другови, да ће Милета најбоље положити. Свако се радовао, нико му није завидео. Знак, да је лепо братски живео са друговима. Становаоје кроз све четири године у истом стану, те је све једним и истим путем игаао у школу, и из школе дома. Кроз толико година, да богме, да га сви становници на том његову путу познаваху, па сва деца, а да виш и све девојке удаваче па и полетарице међу њима. Чисто се све кидаху за њим Близу великог здања његове школе морађаше из главне улице да савије око рогља, и гле: дан у дан и пре и после по дне, и зими и лети. кад год ће Милета туда проћи и око рогља савити, седеће дивно, убаво девојче, мла-

. 3 И 0 до као суза, нежно, на прозору, па ће га својим крупним, плавим очима пратити, докле год не уђе у здање, зими при затвореним, лети при отвореним прозорима. Питам ја сад све момке, па да виш и све зрелије људе: да ли би пролазили равнодушно поред таквих лепих девојачких очију ? Исту ту слабост имађаше и наш Милета. Та ти вичеш у зелену гору, а она ти одјекује. Еако се не би наше око одазвало оку девојачком, које нас онако умиљато дочекује и прати! Милета сине, чувај се, да не нагазиш! Чувај се клопке, да пе упаднеш као безазлени лугерин! Дође дан испита. И она лепојка, у стајаћем руву. седи на прозору. Милети расти коса од милине, јер види, како девојче мисли на њ. Пред вече тек свршени испити Милета радостан, весео, цео би свет загрлио од милине, јер је испит испао сјајно. Враћа се кући. За рогљем, на капији те куће стоји постарија госпођа у свечану оделу. Јави се Милети, честита му што је срећно положио испит, и понуди га, да уђе у кућу, да му и њене кћери могу честитати, које, особито она једна, од дуга доба његове кораке очима прате. Млад, зелен, неук, безазлен паде Милета наш у замку, униђе из учтивости, онако збуњен, у кућу. На умиљат позив свију, а пајвише на молбу оне лепе са прозора, остаде у њих па чају * Родитељи му се беху међу тим његовим итколовањем преселили у велику варога, да су близу сину, да се радују његовим успесима из прве руке. Тога дана чекају, чекају сина свога. Нема га, нема. Родитељи да умру од бриге .... Пред зору ево нашег Милете. »А где си, сине, по Богу, ево сву ноћ ни тренули нисмо. Мајка ти се поболела од плача.« »Па, отац, нозваше ме другови на чагау пива, да прославимо растанак, иа ево до зоре. Нагазио папт Милета! Слагао оцу! Ми знамо, где је био. Пао преиреденим варалицама у клопку, па се све лепрша, али из ње никуд. Његова судба и горка судба његових родитеља подсећа нас на Свето Писмо на прву Мојсијеву књигу, главу 29, стих 16, који гласи: