Стражилово

596

Он се на ово јако изненади. 'Гек после неколико месеци чује за њу. Она га је по другом поздравила. Једва умеде ово којекако себи да растумачи. То као да је био први израз — после по године. Састали се на годину дана после овог поздрава. На светковини се састали. Какоје пошао главним улазом, спази њу. Она му се надала. Заиста чудно је то, како уме да наслути срце, које љуби тајно! Њезини погледи беху упрти на њега. Он јој одмах приђе. Поздрав их је издао једно пред другим. Њезин глас је дрхгао. Одмах пођоше заједно. Она је одано ишла поред њега, папустивши све друштво. Разговор им је био интиман. Он осећаше сада нотнуну срећну љубав према њој. И нехотице одмакоше од друштва. Пред њима се тихо гибаше зелено жито, заталаса вајући се до њих, а за тим се губећи у недогледној равници. Он је био јако раздраган. Најзад је ухвати за руку и отворено јој погледа у очи. Она задрхта на ово и збуни се . . . тако се збуњена и растаде с њиме. Но ипак после славе, кад је ои нолазио, била је веселија, нешто и раздрагана, и иозвала га на састанак што пре. Посде тога и опет чудно пролетаху дани. Он је сада опет чекао поздрава од ње, али га не доби: њихов трећи састанак није донео за њега никакве среће. — Одбаците те сумње од себе! — говорио јој је већ после неколико уводних речи. Она је ћутала и вазда била замишљена. Ои јој је говорио и тешио је. 0 љубави ништа није спомињао. Она је непрестано ћутала, док најзад не устаде и не пође. Он сада ^осети прве неугодне ударе са ове љубави. — Олга! — викие за њом. — Како да ово тумачим ? Она се чисто забезекнуто осврне. — Чујете ли? — наваљиваше он. — Како хоћете! — рече му она и оде. После кратког времена видео ју је у друштву старијих ванредно веселу. Поче га мучити сумња. — »Можда ме не љуби?« Није хтео никоме да смета. Већ је помишљао, како би било, да раскипе с њоме. Идућег дана био је нујан и повучен у себе. ГЈротив обичаја није излазио никуд. Она га пак читав дан није видела, а кад се пред вече састала с њиме, опазила се на

њој ванредна промена. Опет му је нежно гледала у очи и очигледно је тражила да буде с њим. Чим је пристунио клупи, на којој их је више њих седело, одмах му начини места поред себе и понуди га. Но он је ипак био тужно расположен. — Што сте таки? — запитаће га, када га одазва, да се шетају заједно, и са љубазним саучешћем гледаше му дубоко у очи. Ои није одмах хтео да одговори. — Па што ми не кажете? И са свим му се приближивши, ухвати га за руку. — Зар ја то заслужујем од вас? — рече он једва на послетку. — Ви сте ме јуче ос'тавили, окренули сте ми леђа пред читавим друштвом. Ово последње изговори оштро и нешто је љутито погледа. — Знате л' ви да то није учтиво? Она га опет ухвати за руку. —- Опростите ми — поче, држећи његову руку у својој — опростите ми! Но одмах за тим замишљено застаде. —• Па ја сам така, па тако морам! II нехотице изби љутина из њезина гласа. —■ И ви тиме извињавате себе? — Чујте ме! — поче, скоро забринута. Но није наставила даље. Тек ће мало носле весело: — Не ћу то више никад чинити. Саслушајте ме — настави, када он и даље ходаше замишљеио, оборивши главу. — Ево вам обећајем и кунем вам се ево! И опет га хтеде ухватити за руку, но он беше хладан према њој. Сада га у њезиној близини обузимаху неке мрачне мисли и слутње. Чак доцније ноче оп и оде јој пребацивати њезину нарав и понашање; оде јој говорити о њезину рђавом васпитању и на послетку је обасииати прекорима. Он је све ово говорио истинским болом и сажаљењем. Она га најзад поново ухвати за руку и стаде му се клети, да га више не ће вређати; да она све то увиђа да је тако, као што он говори, али нека јој сада даде само мало времена, да још промисли о себи, и она ће онда свим силама настојати, да постане друкчија. И опет му се клела, нежно га држећи за руку, да ће га у свему слушати, јер увиђа, да јој он жели добра.