Стражилово

652

Кад ие би човек био разуман и друштвено животно, онда би карактер био предмет раскоши; пу овако је карактер пајглавнија неонходност у животу. Човек није тигар и иије кит: његова физичка снага ништава је према његовим врлинама. Ово је изрекао тако исто Сисмонди: „Моћ човека лежи не у физичкој, него у нправственој пеговој сили. Не тело, него ум цаје му средства за самообрану и аобеду. Не тело, него душа садржи у себи силу воље, мушкост, смерност, стриљење, готовост на самоаожртвовање." Када стојите иред кавезом лавовим, то вас нре свега интересује питање: да ли је кавез чврсто затворен? Кад сте с непознатим, ви питате себе: какав је његов карактер? т. ј. ви уираво желите знати, да ли је човек? Човек без карактера није човек; он јесте до душе створ, створеп по образу себи подобних, но не може без казне живети у друштву других. Човек без карактера затвара се у тамницу, а још чешће изолиран је у друштву атмосфером презрења; он је — животио, које издаје смрад од себе и од њега се уклањају. Закон не казни често такве људе, али је друштвено мишљење силније од закона — оно изобличава, жигоше и одељава их; то су праве иарије у друштву. . * * * Човек без карактера, као што рекох, није човек; он је тим опаснији, што живи посред људи и што тај недостатак сам по себи још не даје права затворити га у тамницу. Он је у свим приликама сличан оном, ко је осуђен, да целог века тавнује; но с том разликом, што овога непрестано надзирава око правосуђа, а онај се креће слободно и спасен је од сваке контроле, ма да је правоспособносг његова чисто фиктивна. Ако с њим разговарате, свагда можете очекивати, да ће слагати; ако о својим принципима говори, можете претпоставити, да ти принципи нису његови и да ће их сутра изневерити; ако с њим закључите услове, то знајте за раније, да ће он себи дограбити лављи део; ако му поверите тајну, не ћете ока склопити од страха, да ће је сутра цео град дознати. Ако имате зкену или ћерку, у страху сте, да ће овај човек обешчастити вашу породицу. У коју људску врсту треба уврстити човека, с којим се морате увек односи-ги с неповерењем, страхом, подозрењем, коме човек не може поверити ни реч, ни новац, ни част? Ма да је такав створ од жене рођен и име човека носи — он је ипак тек копиле природе; и ако такав човек не дође на клупу осуђеничку или у тамницу, то га бар друштво часних људи гони из своје средине.

Велик део бескарактерних људи зкиви у слободи и њих огромно више срећеш на улици, него у тамници. У лоновлуку, крађи појављује се много смелости и вештине а код пресгупа велика сила сграсти и напраситости; на срећу, ово су ствари довољно ретке. Ну на то, да би узајмили од пријатеља десет, сто динара и не вратили му, није потребно ни смелости, ни напраситости, ни вештине, ии страсти; потребно је бити само малчице бестидан и хитар у избору жртве, а за тим добро извеџбати поглед и умети избећи сусрет с њим. Исто тако да не платите кројачу или обућару, не треба друге лакоће, сем мајсторије принудити радника, да вам верује, да ви нисте код куће онда, кад сте код куће: то није важна лаж. Нек вам је на руци слуга, ваш човек, и — све је ту! Но и за то, да би човек занео жену или кћер свога друга, такођер ие треба ни смелосги, ни страсти; довољно је мало лицемерства и финоће. А да би могли ласкати у очи а за леђи грдити, није потребно ни јунаштва, ни снаге, ни ума. Пије много намети потребно ни за то, да бисмо могли мењати своја политичка убеђења; ваља само гледати на то, какав ветар подухне. За све ово треба само подлости, врло много подлости. Ако се људи без карактера ма чим оштро одликују од других људи, то је у том, што су подлаци. У карактеру човекову више свега се појављују све способности његове душе; он има за тачку ослонца неколико наравствених принципа, неоспорних догмата, који су постојали, постоје и постојаће, докле год човек живи. Расуђујте, али о том, што подлежи расуђивању, о наукама и уметностима, о формама законодавства и о границама овога света; но на што размишљати о томе, може ли човек радити зло, може ли лагати, обмањивати, красти, изневерити друга. Има аксијомата наравствености, идеја општих свима народима, свима временима; те су идеје над свим религијама; имају неизмењиву вредност и дају човеку част, која је вечна и неопходна човеку, као ваздух, као храна, као кретање и љубав. Ну ради тога, да би се одржали принципи природног морала, да би се достигло у сред покваренога века сгално и трајно усавршавање, које ја називљем карактер, треба бити силан; но не може сматрати силним себе онај, ко је склоњен интересу сујете, кога заноси сјај, богатство и т. д. Ја сам већ рекао и понављам, да је човек без карактера личност ииска, способна на свако бешчасно дело, ни сваки гнусан и ненаравствен постуиак, такав је човек свагда слаботиња. Нека се не узноси пред