Стражилово

656

— Нре неколико дана умро је у Паризу чувени композитор Шарл Гуно (Сћаг1ез Сгоипос!). Гуно се родио у Паризу 17 јуна године 1817 као син ваљана сликара и одличне свирачице Мати га је још рано почела учити свирачкој уметности те је после на консерваторију, где је Халеви, учител> Бизета и осталих, постао и његов наставник, брзо се даље изобразио. Ма да му први радови нису бог зна како успели, ипак није клонуо него је радио и радио и најзад је 19 марат године 1859 донео му тријумФ, који је његово име пронео по свем музикалном свету ; тога дана ирешла је преко позорнице његова „Маргита" са ванредним успехом. Та опера остала је Гунодово главно дело но она сама није била довол>на да за. његовс име веже бесмртну славу. Што је после „Маргите" компоновао, није одговарало очекивању, којим се мислило да се могу изгледати даљи створови Гунодови. Дела, која су дошла одмах за „Маргитом", а то су: „Филемон и Баукида", „Краљица од Сабе", „1<а со1ош1зе" и „МхгеШе" брзо се уклонила са позорнице, но што су једва пожњела нешто успеха. Године 1867 најзад створи Гуио у „Ромеу и Јулији" опет дело, које, и ако не по унутрашњој вредности, а оно бар по спољашњем успеху мал те не достиже „Маргиту". Кад је букнуо рат с Немачком, прекинуо је музикалну продукцију Гунодову, он оде у Лондон и онде је аранжовао читав низ сјајних коицерата, за тим је прошао Белгију концертујући, док се године 1875 није опет стално настанио у Паризу. Од то је доба кроз десетину година сваке године изашао на јавност с каквим повећим делом (, ; Ро1уепс<:е", „Спн^ Магз", „1гепе") но није могао више да извојује трајна успеха. Последњих година свог живота вратио се онет к својој првој љубави: духовној музици. Два последња његова велика дела јесу два ораторија: „Ке(1етр1з10п" и „Могз е!з ■уј1а и . За први је рекао сам компониста да му је то најзнаменитије дело.

С М Е 0 И Ц Е (Закопавање живих у Кини) Прастари обичај у Кинеза, да људе по вољи им или против њихове воље закопавају, никако још да са свим изумре. Грозна та судбина постиже понајвише таква индивидуа, која прете да ће постати за породицу или општину моралан или физички терет, као што су карташи, крадљивци по занату, непоправљиве пушаџије опијума и прокажени. Пеколико случајева те врсте саопштава „Оеб1;егге1с1п8сће Мопа^збсћггЊ Шг с!еп Опеп^" по извештајима Францусгсога мисијонара ГПарла Питу-а. У срезу Чонглоку била је Питу-у у суседству породица, којој је глава био страстан пушаџија опијума. Да би се могао одавати својој скупој страсти, продао је најпре своја пол>а, за тим своју жену и најпосле своје синове. Пре но што је продао свог последњег сина, дође један од његових сродника, који је примио био хришћанску веру, до Питу-а да га моли да излечи несретника- Но сви су труди остали узалудни. Да би набавио опијума, прода и последњег свог сина па кад већ

ничега више није имао, стао је поткрадати своје сроднике и најпосле се избезумио тејеузео црепа са крова прадедовском храму. Тим се већ исцрпило стрпљење његових те закључише да га се опросте. Неколико кочоперних младих момака дођу и јаве му да му је породица одлучила да га жива закопа. Без приговора пође несретник за њима у суседну долину, где су већ ископали били јаму и само је још искао једну милост, да му се лице травом покрије. У срезу Санону доживео је Питу више случајева да су живе закопали неке прокажене. Обично се жртве тога варварског обичаја не иротиве а тај се иројизам даје разложити религијозним представама у Кинеза. По њима је живот после смрти само наставак овога живота, и то тако, да онде свако живи онако, како је овде отишао са света. По народну схваћању онај, коме је глава била одрубљена, носи на другом свету своју главу под пазухом или о кајишу. С тога је кинески закон одредио више степена самртне казне, што се више повреди кривчево тело. Вешање је најлакши степен; већ је тежи степен, кад главу одрубе; иајстрашнији је т. зв. „лин-чи", т. ј. кад кога раздеру на хиљаду комада. Према томе је смрт, кад кога жива закопају те дакле тело остане неповређено, врло угодан начин смрти. (Коресионденција Алфреда де Мисета и ЖоржСандове) Дуго је књижевни свет занимало питање, шта јеса коресионденцијом АлФреда де Мисета и Жорж-Сандрве. Прошле зиме распитивао је неки др Кабанес и резултат том расиитивању био је тај, да се може поуздано рећи, да та кореспондеиција више не егзистује, осим два три осакаћена остатка од нреииса, који су без свезе те им се не може погодити прави смисао. Кад се једаред за свагда споречкали њих двоје, онда су једно другом дали и писма. Као изасланик Жорж-Сандове Фунгирао је Ролина, а као де Мисетов Жил Греви, иређашњи нредседник републике. По свој прилици да су обоје онда уништили своја писма. (Тенисннјана) Покојни Тенисн био је предосторожан човек. Види се то и по том, што је пред своју смрт све своје артије ирегледао -те уништио силесију нисама и руко* писа. Кажу да су га на то навеле индискреције Фруда, Керлилова бијограФа; хтео је наиме да избегне такву индискретну бијограФију. У осталом мора Тенисн да је био и велик Финанциски жени. Како би иначе цигло лириком својом — та драме су му све иропале — стекао био знатно имање, неколико добара и две куће? Кад је умро, увео је лоидонски извештач са берзе свој извештај бечкој „Кеие Рге1е Ргевбе" овим речима: Смрћу свога увенчанога песника лорда Тенисна губи Енглеска један од својих најодличнијих капацитета . .. Хајие, АлФред де Мисе и сви нретходници Тениснови г који су већином гладовали, за цело никад не би били споменути у такву извештају. Но ванредни некунијарни успеси покојнога Тенисна, који је пред смрт за малу једну пригодну песму могао да иште и да добије с.то Фуната стерлинга, за цело заслужују, да их нарочито спомене Финанцијална недељна кроника.

Поука: О карактеру. — Ковчежић: Књи-

САДРЖАЈ: Песништво: Електра. Упропашћени „дијамант". Двор од артије. жевне белешке. Белешке о уметности. Смесице.

„СТРАЖШЕОВО" излази сваке недеље на читаву табаку. Цена му је 5 Фор. а. вр. на целу годину, 2 Фр. 50 новч. за по године, 1 Фр. 25 новч. иа четврт године. — За Србију и Црну Гору 14 динара на годину. — Рукописи се шаљу уредииштву а претплата књижариици Луке Јоцића у Нови Сад. — За Србију прима претплату књижарница В. Валожића у Веограду.

Издаје књизтсарница Луке Јоцића.

Срп. штампарија дра Св. Милетића