Стражилово

648

бар играч. Всше то војвода Лиснеј. Сви су га волели са његове живости, окретности, услужности и веселе нарави; али иоред свих тих лепих својсгава, војвода је имао и једну ману. Тај Норманац радо се хвалисао, као гаскоњски кадет. Он је све знао, све видео, све учинио, што у осталом и не беше далеко од истине, како би се могло помислити. Ио ипак неке мало невероватније причице, него обично што беху, подстакоше, да се у том веселом и сјајном друштву измишљавале иајфантастичније ствари, само за то, да им Лиснеј својим снажним гласом довикне: — Госпође ! Ја сам видео још горе но што је то. Између осталих, обичпих предмета разговору, Лиснеј, кога никако нису држали за милијунара, а чије су менице много чешће шетале него његови талири, приповедао је, неком комичном збиљом, о својим шумама, ловиштима и свом замку у Верлету, и скоро увек почињаху његова казивања: ■ — Кад сам јпш зкивео у Верлету . .. Верлет некако уђе у моду. 0 њему се говорило и онда, кад је ко хтео да се изрази о нечем, што не постоји, и онда би се обично рекло: „То је истина као и Верлетски замак". Наравно, да Лиснеј о том није ништа знао. Тврдо држећи, да су сви веровали његовим причањима, он је све више дометао својим пређашњим причама, тако, да се све више заилетао у замке свога уображења, те је са највећом збиљом, до најмањих ситница, описивао куле, степенице, велике дворане, собе и галерије свога лепог замка, кога нико није видео, а који је он у својој машти гледао, како се уздиже на обронку брежуљка, који надвишава село, и поносито посматра морске таласе, који се ломе о његово подножје. Једнога дана кнегиња М...., која се са царем разговарала, пружи прст на Лиснеја, који је усред једне гомилице нешто причао. — Ено га! Оде у свој Верлетски замак! Верујете л' ви то, Величанство? — Вогме не верујем! одговори цар смешећи се; али то му је највеће задовољство, што мисли, да му ми верујемо; и то би, кнегињо, било заиста грозно, кад би му уништили то уверење. — Па ипак, кад би Ваше Величанство хтело... — Шта? — Не, нигпта! У тај мах оставише групу, која је Лиснеја окружавала, маркиза Г . ... и грофица П .... и слатко смејући се приближише се цару и кнегињи. —■ Шта је, госпође? Не бисмо ли се и ми могли смејати томе, што је вас тако развеселило?

— Господару, рече маркиза Г . ... и поклони се ; та то је грозно! Лиснеј нам је опет причао о ужасно фантастичну лову. То превазилази све досадање приче! — Јесте, додаде грофица II , то је ужасно! То се заиста зове, ругати се свету на најбезочнији начин. И све три младе госпође повикаше комично молећивим гласом: — Госнодару, осветите нас! •— Како? На који начин? — Кад код кога има тако лепих ствари, онда треба да их и покаже! — То је врло добра мисао, кнегињо! — рече цар смешећи се — али је можда неупутна. Кнегиња порумени. — Но, ви имате право, насгави цар; а како се, на жалост, мој кукавни Лиснеј вама замерио, то ћу вас осветити. Кнегињо! Лиснеј нам мора показати свој замак. За то вам јемчим. Овај се глас брзо рашири по дворанама. Свуда се о том говорило, угушеним кикотом шаптало, па кад се цар нриближи царици, која је смејући се слушала неку Лиснејеву причу, скуиише се сви у наоколо, да чују, шта ће да буде. Цар је по свом обичају сукао брк; главу је мало на раме накривио, а у сањалачким му очима заблиста се кроз густе трепавице заједљив сјај. — Драги мој Лисиеје — изненада прекиде цар приповедача, у сред његова бомбастичнога говора ви нам непрестано причате о свом замку у Верлету, и тако сте нас очарали описивањем својим, да сте иробудили радозналост у свију, па и у царице и мене. Царица погледа у цара, који јој крадом намигну, да и она пристане на ту шалу. Она је одмах појмила цареву намеру, те шаљиво смешећи се рече војводи : — Заиста, господине Лиснеје, Његово Величанство говори истину. Сви једва чекамо, да већ један пут видимо Верлет. Лиснеј се престаде смејати. Очајно погледа око себе, али се лепа лица зажарила у пакосну расположењу, и све госпође повикаше у један глас : — Да, господине, водите нас у Верлет! Лиснеј да у земљу нропадне. Шта сад да ради ?... Да призна? То није смео ни за живу главу. Тим би се са свим упропастио. Цар није марио за глупаке. Најпаметније би било, да се смело извуче из тако глупе неприлике. Но ипак је покушао, да се ухвати и за последњу сламку. Можда је хтео цар, да га само задиркује, као што је то бивало више пута. Баци молећив поглед на њега, али се цар чинио и невешт. Поглед му беше озбиљнији него иначе,