Стражилово

604

се разуздаио водио при пудњави запушача шамиањских боца. Сви предмети беху додирнути, а сви беху омаловажени; па ни највећа светиња не остаде на миру. Узеше у претрес Хервеја и Лакордера, цркву и нозориште, роман и еванђеље. Досетке су летеле као ракетле, а оговарање је брујало, као Платонове пчеле, с I свију уста. Да дивне вечере! Па како су тек она силна огледала по дуваровима хиљадама пута рефлектовала дивну слику измешаних парова, крадимичпе загрљаје, нежан стисак руке. У лаку заносу од шампањца изговорене речи, мијомиром испуњени ваздух: све је то раздрагало госпође! Носле вечере повратише се у дворапу, а домаћин Лиснеј седе за гласовир. Сад насгаде играика; измењале се све игре; отневаше цео репертоар Варијете-позоришта а и Комичне Оиере; а кад дође време сиавању, сви узеше запаљепе свеће, запеваше сложно свршетак несме: „Лаку ноћ, господине Панталоне" из лепе Грисареве комичне опере, која тада још беше у моди. Собе за спавање беху им одређене, и сви полегаше. Сад тек настаде чудноват нризор! Од кад су дошли у Верлет, случај је хтео, да се гости нису растајали ни за један час. Сви су у друштву игпли из једне собе у другу, тако, да од њихова жагора нису могли ништа знати, шта је у другим дворанама. Лени зидови чињаху се доста дебели, да „угуше уздахе и плач". Какво изненађење настаде дакле, кад у тишини и самоћи опазише, да се и најмањи шушањ из свију дворана чује. Дувареви беху ужасно брбљави. Изгледало је као да платно дели једну собу од друге. Најмањи покрет разлегао се по целом двору. Кроз дувареве чуло се тихо кикотање, шаптање и уздаси. Мало по мало врева постајаше све гласнија. Зачуше се весели гласови, који се стократно одзиваху. „Ах! је ли могуће!" — „Врло добра шала!" Смеј, који је долазио са свију страна, беше испрва потмуло брујање, ио онда постаде гласан, општи. Све обузе неодољива веселост, коју су по кад кад прекидале речи: „Ах! тај Лиснеј!" „Заиста врло добра шала!" За тим се сгадоше отварати врата на спаваћим собама. Госпође љубопитљиво промаљаху своје черупаве главе. Ох! Каквих дивних ствари видеше те ноћи ти лепи зидови Верлетског замка! Као да је неки врач својим прутићем оживео аморе и голе богиње! У очима сјаје им се дијаманти, а између полуотворених

усана блистају се бели зуби. С једног краја на други чуо се весео кикот, као птичје двркутање. — Јесте ли видели ? — Ах, слатка! — Какво изненађење ! — Верлетски замак! — Двор од артије! Овај израз допаде се свима. Са свију страна иовикаше: — Ха, ха, ха, ха! Двор од артије! -— Двор од артије! Та врева дође и до царевих ушију, а њега је Лиснеј сместио био у једмом крилу стародревног дворца, које беше доста удаљено од осталих гостију, а на којем још беше нешто тврдих, камених зидова. Верлет је некада заиста постојао, али једва да је остало од њега два одељења, па и та беху са три стране иорушена. У најбољем је сместио Лиснеј своје узвишене госте. Та му је мисао изненада дошла у главу, кад га је цар у Тијеријама са својом каприсом ставио на онако грозио искушење. По како ће то пребивање царево трајати само неколико сати, зашто да дворанима не врати жао за срамотуУ Они хтедоше замак Верлет; ;па добро! Они ће га добити; али на његов начин. Ствар је била могућа, а особито у оно време и у оној земљи, у којој иозоришне декорације беху права чуда од уметности. Иа тако је и било. Једва да му је и два месеца требало, да се то чудо произведе. На каменим остацима старога замка подиже се лака, дрвена зграда, а помоћу декоратера постаде нов Верлет, диван и красан, иа место старог, чађавог и суморног, али и тврдог замка. Те резбарије, те шаре, те главе! Чудновата смеса евију стилова, који стајаху на тврдој, озбиљној подлози XV и XVII века. Па како тек чудновато изгледаху старе, камените куле, које као каквом каиом беху покривене плаветним црепом! Верлете, бајни Верлете! Ти слико твога времена; ти не беше само замак; ти беше скоро бајан сан! Кад ирође прво узбуђење, и како се гости морадоше и одморити, оде свако у своју собу; па како је сад иод мораш владала тишина, то и носпаше. Сутра дан одоше у лов ио најлепшем времену. Ја сам већ рекао, да у Верлету увек сија сунце. У овом друштву беше врло добрих ловаца; али вештина није толико ни била потребна, јер судећи ио оном, што су искусили, Лиснејев лов беше прави лов маркија Карабаса. Дивљачи сваке врсте, свакојаке длаке и свакојаког перја, севало је испред нушака. Требало је само пуцати у гомилу, пак је човек био сигуран, да не ће нромашити. После неколико