Стражилово

078

Хор Ах, владалачка ирастара лоза Сад се унмшти сва из корена ! Клитемнестра Ох, боже! Шта ј' то? Да ли је срећа За меие ил' је иесрећа, ил' добит V! Жалост је спасти се смрћу својих Васаитач Што те, краљице, то тако тишти? Клитемнестра Мати бити тешка је задаћа, Ма да претрии какву увреду, Никад ие мрзи на своју деду. Васиитач Залуд смо дотли, к'о пгго изгледа. Клитемнестра Опет не залуд. Како у залуд? Еад ми доиосиш извесне знаке 0 смрти сина, који је давно Отргнут од мојих груди и хране И сад се налази у туђој земљи. Кривио ме је, што сам му ода Убила, па ми прећаше љуто, Да ће ми с' за то једном осветит', Те за то несам дању ни ноћу Слаткога сна могла имати: Јер ми прећаше будућност вазда, Да ћу морати скоро умрети. А сада дннас тог страха нема Нити од сина, а ни од кћери, Која ми веће зададе јаде, Живећ' у двору заједно са мном, Крв ми је пила из срца жива. А сад ћу мирно уз њене претње Опета моћи трајати дане.

Електра Ајаох мени, јадници! Никад не могу Оресте, стати Оплакивати своју песрећу; А мати још те и носле смрти Грдно опада. Ах, је л' то право?! Клитемнестра Ти још не. Он Је праведно нрошо. Електра Ах! Чуј, осветницо скоро умрлог! Клитемнестра Чула је она, што је требало, Па је по правди и учинила. Електра Ругај се, јер си срећном постала. Клитемнестра Ни ти ии Оресто не ћете више Тој срећи моћи прекинути ток. Електра Ми пропадосмо, ти си спасена. Клитемнестра Већу би, странче, имо награду, Да си угишо ову брбљушу. Васиитач Не могу зар јоште отићи, Ако је ово већ све у реду? Клитемнестра Никако! Ни би пристојно било Ни мени ни оном, који те посло; Већ хајд' унутра, а њу остави На пољу, нек оплакује евоју И својих лрагих невољу теншу. (Клптемнестра и васпитач оду у двор)

(Наставиће се)

САН ФИЛИПА МУЖЈАКА

осподин Филип Мужјак био је савршено обичан човек, управо: нико и ништа. А од куд баш њему да се тако што присни?! Ако Бог милостиви то пе зна, онда бисмо само залуд ирелиставали сановник поштоване госпођице Ленорман. Замислите само . . . али хајд боље да вам испричам. * Као уважен је и врло заслужан човек у своме роду, а нри том је пуки сиромашак и беспримерно поштен. Па као и ожењен је, и

жени му је име Велинка, а и деце имају сијасет. Па та Велинка је као непрестано болешљива. И живе наопако, управо рећи: чемерно; али им за то свето иоштење цвета на образу. Свет их жали, и они то опажају, али је ипак свакоме тугаљиво, да их потпомогне. А њима то опет није криво, јер као познају дух времена, у којем живе ... И дан за даном пролази, а њихова невоља никако да прође. Она с њима леже, с њима устаје и прати им сваки корак. Најзад је као наступио очајан и критичан тренутак: он је изнемогао за