Стражилово

680

Велинка им се на свему захвали и рече, да је сандук обећао сусед сиромашак. Томе се они веома зачудише, али ипак рекоше, да је наручен скуподен сандук и да сиромашку ваља зарана јавити, да се узалуд не излаже трошку и труду. По том су отишли, оставивши јадну Велинку готово смрзнуту од чуда и изненађења. Филип је као све то слушао, иа му беше и мило и жао, а нарочито му тешко паде, што се ама баш ни један не сети, да изјави сажаљење уцвељеној љуби. »Мајковићу!« као помисли Филип у себи, »та ваљда јој није псето липсало, него је изгубила главу куће!« И као госиода дођоше те иоћи да иоседе код мртваца. Вило је ту свакојаких разговора, а највише књижевиих, патријотских и хуманих, да је Филипа као од тога, и премда онако мртва, таква мука припала, да му је долазила на ум мисао, да скочи и да их све разјури, куд кога. А сутра дан се као искупи цела варош, па чак и неки са стране покојникови пријатељи дођоше, да свечано испрате до вечне куће човека, који је умро од глади и сиротиње, презрен и заборављен. У цркви је сам прота, после свечана оиела, говорио дугу и китњасту беседу, ређајући патње и невоље, са којима се покојник носио и хрвао кроз цео свој чемерни живот, а за тим је излагао врлине и заслуге покојникове, а нарочито заслуге на књижевном нољу. И Филип то као слуша, а кожа му се јежи. Жали у дубини душе, што није кадар да се још једном роди, па да буде ирактичаи и сувремено наметан човек. На великој раскрсници говорио је председник општине, али са много више лепоте и допадљивости, поменувши, поред осталот, и заслуге покојникове на бојном пољу. »Божја је воља била« — рече председник на крају »да нам најомиљенијега суграђанина и друга позове к себи у рајска насеља, оставивши нас, да за њим до смрти лијемо горке и неутешне сузе.« Филипу се ово учини и одвећ смешно. Кад су га са сандуком поред ископаног гроба спустили, онда као узе реч неки млад адвокат, и тако -завитла високо и дубоко, да су сви грцали у сузама. »Данашњи кобни дан отрже нам из средине најуваженијег грађанина. Над Србијом се гомилају густи и црни

облаци . . .« и по том настави све заносније и заносније, на најзад заврши речма: »А праштајући се на вечност с тобом, кличем ти из дубине тронуте душе: лака ти црна земља и мир пеиелу твоме, велики покојниче!« А Филип се као на ово сав тресао, нлачући од смеха и једа. И као затрпаше га па се разиђоше. Од тога дана Филип је на своме гробу редовно и ненрестано слушао само оно, што и после издисаја — слушао јаук, очајпи јаук. Али и то би као за неко време па се утиша, и једног дапа осети, да га раскоиаше и поред његова сандука спустише још један. Као пуи радозналости, Филии једиог даиа подиже прво поклопац са свога сандука, па онда и са тог другог. А у том другом лежи као његова Велинка, бледа, измождена и смршала као сушта авет. И као говори јој Филип што-шта, испуњен радошћу и иријатним изненађењем, а она се само смешка. »А шта је с нашом сирочади, јадна моја друго?« — упитаће је Филип с болом у души. — »Нађе ли се каква братска рука, да их прихвати и изведе па пут?« А Велинка се на то само смеје. »Она је шенула памећу!« — као рече Филин у себи, гледајући је сумњиво. И Велинка се опет само смеје, па као смејући се тако лудачки, иајзад се зацени и сузе јој груиуше из очију, али крупне п бујне сузе. »Милостивом Богу хвала« — рече несигуриим гласом — »добро им је, врло добро им је . . . Има казамата, има проститута — има склоништа . . .« * * У сну тренуци представљају годиие, а часови читаве десетине година, па и векове. Као прошло је неко извесно време и млађе покољење овладало заостаском старијег. И Филип једпог дана осети на своме гробу некакву журбу: нешто се лупа, теше и зида. Из дана у дан осећао је као све већи пригисак неког непозната терета, и, замисливши се, дође до закључка: да му се споменик зида! И не прође много времена, а тај споменик као би готов, и једног лепог дана открише га V присуству многобројна света. Говорено је том приликом много, ватрено и мудро, али се Филипу то чинило тако одвратно и тричаво, да их је у души проклињао, што му ремете