Стражилово

697

Чули смо, да сте одређени за ревизора у овом месту . . . Јованка Вас је поздравила, а то је и моја жеља, ако немате што противно, да будете наш гост . . . — Хвала, али волео бих да будем вечерас слободнији . . . уморан сам због нутовања . . . сутра . . . видећемо . . . хвала Бам . . . Седели смо још неко време и растали се с тим, да сутра будем код њих на ручку. После вечере у разговору с неким од старих познаника, који у овом месту беху чиновници, провео сам неки читав сат, и, опростивши се с њима, одох да легпем. Легао сам и сетио се оних дана, кад сам чуо да се Јованка испросила. Очи су ми биле отворене. И онако у мраку као да сам гледао она лица, која су ми била позната у младости. Сећао сам се своје прошлости . . . Колико ли је од тога времена било промепе! Рачунали су нас онда у децу, а сад смо већ озбиљни људи. Ето Јованка има и троје деце, како ми судија паномену тога вечера. Баш сам радознао, да је видим. Десет година нисам је видео !.. Јесте, нисам је видсо ни као невесту. Кад сам се вратио у своје место, они су се одселили, јер је Настић био нремештен... И сад ми се створи слика, како сам онога дана, кад је била њена свадба, био туробан. Честитао сам им весеље, а телеграм сам писао сакривен у соби . . . Лудорија, још боље : детињарија, пустио сам неколико суза!. . Чудновато! Сад ми није тако тешко. Чини ми се, да је то са свим обично, али ипак сећао сам се ње, и, невероватио! нисам више могао никојој да поклоним своје симпатије. Ни сад нисам могао одмах ока склопити, али ме ово размишљање није онако мучило, као што сам осећао ону ноћ. Чисто ми је угодно, што се све то тако догодило. Ео зна, шта би сад било ? И оиет се вратим на старе познанике. Неки од њих нису ни у животу. Сетио сам се својих редом. Стари попа, мој отац, јопт је у животу, а мајка ми је већ покојна. Бог да јој душу прости! Сетих се онога дана, кад сам дошао својој кући на глас, да ми је мајка на умору . . . и свега осгалога Тада је још била тетка Анђа учитељица у нашем месту. Сећам се као сад, кад ме је тих дана питала, за што нисам догпао Јованци у сватове. Исповедио сам јој се . . . Али све је то доцкан било . . . Да, и тетка Анђа је сад покојна . . Лепо једног дана нестаде и ње, као и моје

мајке. Залуд сви лекари! Оде, како се то вели, на онај бољи свет . . . Сунце је мајско упрло своје зраке у прозоре, кад сам се пробудио. На испиту сам био нарочито расположен. Нешто добро одговарање дечје, а нешто моје расположење, те дам учитељу врло добру оцену. 0 мени су после тога одмах говорили паставници као о добру човеку; пије било, дакле, страховања. Са испита ме је Настић одвео својој кући. Чудо да ми тај човек није сад био тако одвратан и мрзак. Напротив баш ми се нешто више свидео од осталих људи. На уласку у двориште дочекала пас је Јованка. Боже мој, права жена! Раскрупњала се. У лицу пуначка, али бледа. Остао је још код ње само онај девојачки, безазлени осмејак. — Одмах сам те познала . . . — Па и ти се ниси много нроменила! рекохја, више да јој поласкам У кући су ме дочекала два старија му.шкарца и девојчица, и пољубили ме у руку. Некако инстинктивно пољубих децу редом. — Да ти их прикажем — рече Јованка — Ово је Милутин. Показа ми најстаријег. — Ово је твој имењак . . . И Јованка, показујући средњег, рече моје име. Сагох се и помиловах малише, који се стидљиво смешкаху. —- Ово је Мара . . . имењакиња твоје сестре . . . Збиља, како су оне? — Здраве и задовољне у својим кућама... За ручком сам био преко обичаја разговорап. Моји познаници из последњег времена чудили би се тој промени. 0 свачему је било разговора. Није шала, толико се времена не видети . . . — И још се ниси оженио? ... — смешећи се запита Јованка. — Не! — одговорих кроз зубе, оборивши главу. —- Ео зна, да ли ћу се и оженити?... — Знам, све знам . . . казала ми је покојна мати . . . — Шта ? Знаш . . . — Да. И насмеја се Јовапка. — Јесте, јесге, све знамо, драги пријатељу ! — рече судија, куцпувши своју чашу о моју. — У твоје здравље! — додаде Јованка.