Стражилово

696

Сестре објашњаваху шој долазак, те и не обратише пажњу на моје усиљено попашање. Тај човек ми је био одвратаи. Његова љубазност чинила ми се изазивање. Ништа нисам говорио. ћутао сам, ие мислећи готово ништа. Једва сам иа нитања одговарао, и то већином кратко. Изгледало ми је, да је Јованва весела и задовољна, а то ме је још више једило. Дошло ми је, да што лре одавде одем, па ипак нисам имао одлучпости да пођем. Дознао сам, да је младожења нисар у иашем месту, да ,је дошао те зиме, упознао се с Јованком и њезином матером, заљубио се и испросио је. При иоласку позвали су ме, да их посећујем сваког дана. Из учтивости обећао сам. — Доћи ћемо носле вечере — рече госпођа Анђа. — Дођите, дођите, и ви господин-Коста! — позове моја старија сестра. — Хвала! Кад смо изашли, нисам свраћао кући. Пошао сам у варош, да се нађем с познаницима. Сретао сам се с многим, али сам се хладно јављао и одјављивао. Миоги се чудили тој промени. Запиткивали су ме, да писам можда болестан. Шврљао сам тако улицама, док није дошло време вечери. Моју промеиу опазили су и моји. Приписивали су је заморености услед нутовања, а то сам наравно и ја иотврђивао. После вечере дошли су. Расположење се није ни у колико променило. Мучила ме је неизвесност, да ли га љуби. Можда је силом пошла за њ, а ја самје, осећам, волео. Кад бих јој могао то казати! Ну то би била будалапггина. Да се умешам у свршену ствар ? Па ако га воли, као што сам уверен, да он љуби њу, то би за мене било страшно. Био бих најзад смешан у њезиним очима. У осталом ја јопг нисам за женидбу, па и моји би се родитељи питали. За што бих реметио спокојство једне душе, која се предала својој судбини, што се можда на њу срећно осмехнула. У ушима ми прозујаше речи материне, које је тога вечера изговорила. Да, он је »добра прилика«, рекла је моја мати. Пролазе године, девојку, гледај, што пре испрати из куће. Јесте, он није тражио ни новаца . . . Са свим тако: »добра прилика« !

Такве су мисли пролазиле кроз моју главу. Престао сам најзад и да мислим, гледао сам у њихове фигуре, смешио се из учтивости на њихове шале . . . Ужасно ми је било досадно. Отишли су кући. Било ми је у неколико лакше. Легао сам. Ах, та ноћ, дуго ћу је памтити. Нисам веровао, али сам тада доживео: нисам могао ока склопити. Заспао сам пред зору с мишљу, да одмах тих дана отпутујем својој тетки у варош Н. Не, не ћу никако да останем ту о њезиној свадби, не ћу ии доцније, провешћу распуст у гостима, па ћу одмах у Београд... Заборавићу ваљада све . . . Предлог је у кући примљен. Доиста путоваћу тако, да се кроз три недеље у Јованчине сватове вратим. То је био изговор да само одем. Морао сам отићи, иначе не бих могао издржати. При иоласку видео сам је. Како се љубазно ираштала са мном. Да иије било њезине мајке, казао бих јој све . . . Али не, није паметно ... Доиратила ме је до капије. — Да дођеш у сватове ! . . Љутићу се . . . — По свој прилици! Говорио сам тек у ветар, а дошло ми је да јој кажем, како не могу да је видим више, да бежим од ње . . . не могу да гледам њену радост и његову срећу . . . Отпутовао сам . . . * Прошло је десетак година. Постао сам професор, Одређен сам да као школски надзорник нрегледам школе у округу К-ском. Прво место, где сам имао да прегледам школе, била је окружна варош К. Стигао сам доцкан у вече. Одсео сам у најбољој гостионици. Одмах се око мога стола начетили нознаници: професори и учитељи, На један мах на вратима се нојави човек, који ми се чинио нешто познат. ЈГаганим кораком прилазио је моме столу. — Добро вече, госиодо! — Добро вече, господине судија! — одговорише моји познаници. Ои приђе к мепи. — Ви ме не познајете? — Извините . . . Не опомињем се добро , али као да смо се некад познавали . . . — Настић . . . Јованчин муж... — Хтео сам да кажем, али извините . . . Руковасмо се. — Видите . . . ја сам Вас одмах познао...