Стражилово

695

Како сам тек сад слатко ручао! Сутра сам се захвалио Јоваичиној мајци. Ова ми рече, да њој припада захвала толико, колико и Јовапци. Јованка ми је сад још више била у вољи. Прошла је и последња година гимназиског школовања у месту нашег рођења. * Вратио сам се у место рођења као свршен гимназисга с ноложеним испитом зрелости. Код куће се нису надали моме доласку. Стигао сам баш у по дне. Застао сам своје за ручком. Иођинали су и ижљубили су ме сви од реда. Радовали се моме успеху. После по дне сви су из суседства дотрчали да ме виде. Чули су да сам дошао, па су хтели да ми честитају. Очекивао сам и њу. Али ње нема! Неугодно ми је да запитам, што је нема. Мислио сам, смејаће се мојој радозналости. До душе за ове последње три године одмах по мом доласку посећивали су нас одмах и Јованка и њезина мајка. Јованка није продужила школовање. Њезина мајка није била вољпа да се растаје од свог јединог детета. Јованка је била у неколико маза материна те мати није желела да јој дете у свету буде само. И тако је Јованка живела поред своје мајке, дружећи се и даље с осталим својим другарицама, са мојим сестрама, а била је дивна девојка. 0 распусту сам уживао, кад сам могао да изводим сестре и Јоваику у шетњу. Нисам више према њој био онако озбиљан, а и она је била слободнија. У шали смо се задиркивали успоменама из детињства, а она ми је чешће помињала ручак у школском затвору. Заме је већ решена била загонетка. Ја сам волео Јованку. А нисам сумњао у њепу љубав. Очи су ми њезине говориле, да ме љуби. Њезин поглед, који ме је свуда пратио у друштву, казивао ми је, да је њезино срце куцало за мојим. Али ипак тиме још није све било свршено. Нисам могао ни помислити да кажем Јованци да је љубим, а још мање да помишљам на нашу брачну везу. Све је то било још рано. Тако је остало било и даље. Одлазио сам у Београд, иоздрављао сам их у писмима, а и они су ме »много« поздрављали .... Премишл^ајући о недоласку њихову најзад изустих кроза зубе: — Шта ради тетка Анђа и њена Јованка? Нисам све добро ни изговорио, а сестра ми упаде у реч:

— Здрави су . . . Јованка је испрошена... Збиља, ти и не зиаш! Укочено погледао сам у сестре, и једва, да сакријем своју узбуђеност, прошанутао сам: — Кад? — Пре две недеље! . . Мислили смо да ти пишемо, али су нас молили да ти не јављамо, да бисмо те изненадили . . . Нисам знао, како ћу наставити разговор. Тим гласом био сам изненађен. Мисли ми беху побркане. Дође ми да дохватим шешир, па да излетим наноље, у ноље, да у самоћи својим осећајима дадем одушке. Сестре су ме гледале, очекујући да кажем што год поводом тога изненађења. — Зар не питаш за кога се удаје? — Шта је теби? — Хајдмо, ако хоћеш до Јовапке? Ја се усиљено смешим, а не могу речи да нроговорим. Срце осећам како куца, мислиш: пробиће напоље. Механично узех шешир. — Дакле, хајдмо ... рече старија сестра ... — Како ће се обрадовати, кад те виде... Питали су за твој долазак! — рече млађа сестра. Бесвесно пођох с њима. На улици осећам како сам малаксао, јер ми се ноге беху ирекратиле. Сестре су већ утрчале у двориште, док сам премишљао, да ли да уђем унутра. У дворишту су ме дочекали тетка Анђа и Јованка. Збуњено сам нромуцао: — Честитам! С Јованком сам се руковао. Мајку сам јој пољубио у руку, а она мене у чело. — Гледај ти њега како расте! — рече госпођа Анђа. — Ниси ли чуо, да сам верена? — рећи ће Јованка. Смешећи се климао сам главом у знак да нисам знао. На вратима кућним, смешећи се љубазно, стајао је млад човек, крупна раста, с црном брадом. — Ово је мој младожења .... — Коста Настић, писар судски — приказа ми се тај човек, пружајући ми руку. Прогунђах своје име. — Слушао сам о Вама... Мило ми је ... — Ја Вам срдачно честитам.