Стражилово

694

У мрачни Ад и жалосним гласом Довикии тамо Атрејевићима Јадну срамоту љихова дома! Прва антистрофа Јави им да дом још јадом јада, Да се две кћери међ' собом гложе, И још их љубав не мож' да сложи. Електра сама бедна с' потуца, Вас дан тужећи и јадикујући За оцем својим, к'о птица славуј, Када му младе ко год уграби. Смрти у очи слободно гледа И готова је склопити очи, Само убицама да се освети. Да л' се ко бољи јоште родио, Достојан својих дичних отаца?.'

Друга строфа Ео је год ваљан, ни у невољи Не ће каљати својег имена; 0, кћерко, кћерко, и ти си тако IIун туге живот себи избрала: У борби противу срама стичеш Двојаку хвалу и лепо име: Мудром, одважном кћерју те аову. Друга антистрофа Живела, кћери, и надвладала Душмане своје снагом и срећо«, К'о што сад опи тобом владају ! У тешкој и јадиој судби те нађох, Ал' по највишем закону божјем Племенита си са побожности, Див ће ти дати победии венац.

ЛИСТИЋИЗ сдикл из -^јрј^ућа нам је била једна до друге. Одрасли смо заједно. Она је била старија годину дана од мене. Пошли смо заједно и у гимназију и на мах смо се променили. Негато смо се туђили а није међу нама било никаквих зађевица. Често ми је било жао, што се нисмо као и пре играли у њену или мом дворишту. А ту је било свачега. Колико смо се пута пропуштали кроз руке. ЕВезина је црна коса била сва рашчерупана, а ја сам дуго носио модрице. Ну како пођосмо у гимназију, иастаде некаква озбиљност Једва по коју реч у школи проговоримо, а код куће кад како; зависило је од тога, како смо били расположени. Моји родитељи и њена мати добро се пазили. Јованка није имала оца. Није га ни запамтила. Њезина мајка, учитељица, имала је само ,њу. Она је била њена срећа, њена нада . . . И та је затегнутост међу нама трајала ско ро две три године. А није, да кажете, да смо се мрзили. Напротив, мени је било угодно, кад је она близу мене, али тек некако нисам могао с њоме да се шалим и ћеретам као пре. Па и другова сам се стидео. Било их је свакојаких обешењака. До душе нисам ни ја био анђео, али тек према њој сам увек био обазрив. Колико сам могао оиазити, није ни она на мене врчала, али тек ипак ћути. Кад је с другима, опет је она стара Јованка, прави мушка-

УСПОМЕНА ПРОШЛОСТИ рац. Са сваким ти се она препире, азналаје много, јер је била добар ђак. Једном сам се завадио с пеким друговима. Она је била на мојој страни. Истииа, то ми није казала, али ме је пред другима бранила. Више иута хтео сам да је питам, да није можда љута на мене, али то ми се чинило будалаштина. При крају треће године будем због несташлука кажњен затвором. То је била и прва и последња казна у моме школовању. Мој отац, стар свештеник, био је озбиљан човек. Кад је чуо да сам кажњен, мислио је, да је његова дужност, да ме још и он казни. Заповедио је, да ми се не донесе ручак. И то је за целу нашу кућу била светиња! Томе сам се и могао надати, и предао сам се својој судбини. Прошло је време ручку, нисам ни мислио више на њ. На .један пут ме трже са књиге лупа у прозор. Нагнем се и видим — њу. Јованка је стајала под прозором с увијеним салветом у руци. Сва зажарена и узбуђена промуца: — Ево, послала ти моја мајка ручак. — Али за што ? — Узми, молим те . . . Тада осетих глад. — Хвала, Јовапка . . . И сагох се, те узех салвету. Она као да ми хтеде негато рећи, насмеиш се и . . . одскакута .